INTERVJU – Marko Mitrović: Želim u Americi ono što smo imali kod Čika Tome i Pižona

(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta sa Mundijala)

Zelenilo i šuma gde god pogledaš okolo. Potpuni mir i tišina. Oko sat vremena udaljen od Bostona, Foksboro je poznat po grandioznom sportskom zdanju – Džilet stadionu. Na njemu igra verovatno najveći klub u istoriji NFL lige – Nju Ingland Patriotsi. Na njemu igra i lokalni klub u „normalnom” fudbalu – Nju Ingland Revolušen. Na njihovoj klupi sedi jedan od najperspektivnijih srpskih trenera Marko Mitrović.

Nekadašnji asistent Veljka Paunovića u vreme najvećih uspeha i kasnije samostalni selektor mlađih kategorija u američkom savezu. Pre 10 godina je došao u SAD i zaljubio se u ovaj sistem. Živi svoj „American dream” i penje se na rang-lestvici tamošnjeg fudbala. Dogurao je do elite i predvodi jedan od klubova koji su među desetak osnivača MLS lige. To mu je prvi samostalni klupski angažman i ide mu prilično dobro zasad.

Ljubazno nas je primio u svojoj zelenoj oazi u Foksborou gde Nju Ingland ima uslove i resurse na kojima bi im pozavideli i klubovi iz evropskih liga petice. Uživa u radu ovde i životu u Bostonu koji ima najviše evropskog u sebi od svih američkih gradova. I sportskog.
„Kada pogledaš istoriju Amerike, ovaj grad se rodio u krvi. Cela revolucija je krenula odavde, pre nego što je Ustav napravljen u Filadelfiji za tu nezavisnost. I kada pogledaš Ameriku pre 250 godina, ona nije bila ni blizu ovoga gde je sada. Meni je to uvek bila neverovatna referenca u glavi: Ako su oni uspeli da od apsolutno ničega naprave ovakvu zemlju, a moj klub je utemeljen upravo tu, zašto mi ne bismo uspeli da od našeg kluba napravimo nešto veliko. Njujork ima najviše sportskih trofeja u Americi, ali Boston je drugi. Seltiksi i Patriotsi su ovde dve noseće religije, košarka i američki fudbal su stubovi. Naravno, hokej i bejzbol su takođe ekstremno popularni, Red Soks i Bruins su među najtrofejnijim franšizama u istoriji svojih sportova. Ali ono što je ključno za sve njih: Oni sebe definišu kroz reč 'tough' (čvrsti, žilavi). Imaju to u sebi, tu divlju volju”, počinje Marko Mitrović intervju za Mozzart Sport.

Ima li to 'tough', to griženje na terenu, malo veze i sa našim, srpskim mentalitetom, pa si izabrao Nju Ingland?
„Pa ima, kako nema! Čovek se prosto prepozna. Neko bi se prepoznao negde drugde, u nekim mirnijim i laganijim zonama, a ja sam se prepoznao u ovome. Nisam tip koji beži u zonu komfora, nema šanse. Uostalom, kada otvoriš ovdašnje novine i čitaš o sportu, ovaj grad priznaje samo i isključivo – pobednika. Nema sredine. Naviknuti su na trofeje i to im je standard. Ako Seltiksi, primera radi, završe kao druga najbolja ekipa Istočne konferencije i ispadnu u prvoj rundi plej-ofa, u nekom drugom gradu bi rekli: 'Pa dobro, imali smo solidnu sezonu'. U Bostonu je to apsolutno neuspešna sezona! Patriotsi su igrali finale i izgubili ga. Okej, niko ne može da ti kaže da nisi uspešan kada doguraš do finala, ali oni su bili očajni jer žele samo trofej. Zato ih i imaju najviše”.

Znači, nema prostora za alibije. Nema onih naših čuvenih 'slavnih poraza'?
"Nema slavnih poraza. Postoji vrlo jasna i surova definicija šta te čini uspešnim, a šta neuspešnim. I meni je to fantastična referenca. Naravno, svaka osoba na svetu može da sedne i kaže: 'Ja hoću da budem najbolji'. Ali suština je u onome između. Šta je to što od tačke gde si danas, bilo šta da radiš, moraš da prođeš i uradiš da bi zaista postao najbolji? I da li si uopšte sposoban za to? Boston je dokazano uspešna sportska sredina i to ne samo kroz timske trofeje. Kada pogledaš istoriju, neki od najboljih sportista i trenera u istoriji čovečanstva su radili i igrali u ovim klubovima. Ti visoki standardi te konstantno teraju napred, ne dozvoljavaju ti da se uspavaš ni na sekund”.

Marko Mitrović (©MLS)

Mnogi kažu da Boston uopšte ne liči na tipične američke gradove. Koliko ti prija taj njegov prepoznatljivi evropski šmek?
„Mi kao porodica živimo u samom Bostonu i mislim da svako u sebi nosi nešto svoje i organski traži sredinu sa kojom može da se poistoveti. Moja porodica i ja mnogo volimo Ameriku. Ona, kao i svaka zemlja na svetu, ima svojih dobrih i loših strana, a mi biramo da gledamo i živimo one dobre. Amerika je prevelika da bi se bilo šta generalizovalo. Ali Boston je zaista specifičan. Kada bi nekoga sa povezom na očima izbacio na ulice Bostona i skinuo mu povez, a da pritom nema natpisa na engleskom jeziku, teško da bi prva pomisao bila da je u Americi. Pre bi ga povezao sa nekim evropskim gradom. Boston je istorijski podeljen. Severni deo grada su držali Italijani, južni deo Irci. Sam po sebi je evropski grad. Pored te istorije koju obožavam i stalno istražujem, grad je prepun prirode, što mene fascinira. Vidiš i sam koliko je sve zeleno oko nas. Plaže su ti na pola sata ili sat vožnje, a planine i ozbiljno skijanje su na dva sata odavde. Ima neku potpuno unikatnu specifičnost.”

Rekao si malopre rečenicu: 'Mnogo volim Ameriku'. Šta je to što ti, pored same geografije i istorije Bostona, najviše prija u njihovom stilu života i sistemu?
„Prva stvar: Amerikanci su jedna neverovatno radna nacija. Ja to najbolje vidim ujutru kada krenem na trening. Kada sam u pet sati ujutru u kolima, na auto-putevima je već gužva! Ljudi u pet ujutru u kolonama idu na posao. Zato je ovo društvo, skromno i ponizno na jedan lep način. Pravo skromno, radničko društvo. Meni se kod Amerikanaca sviđa taj njihov pristup ljudima. Kada odeš u običnu prodavnicu, kasirka ili radnik će ti se nasmejati, poželeće ti dobar dan, ugostiće te. Mene iskreno uopšte ne interesuje da li je taj osmeh stoprocentno iskren ili je stvar poslovne kulture! Ja sa tom osobom imam kontakt od dvadeset sekundi dok traje plaćanje na kasi i želim da se u tih dvadeset sekundi osećam lepo. To su te sitne, mikrostvari koje smo mi kao porodica zavoleli. Amerika ti daje prostor da nađeš stvari koje voliš, da ih izoluješ od onih koje ti se ne sviđaju i da uopšte nemaš dodira sa njima.”

A sa tog profesionalnog, karijernog aspekta? Važi li i dalje mit o „američkom snu” i tome da sistem nudi najbolju fer šansu za uspeh onome ko želi da „grize”?
"Ja sam u ovoj zemlji i dalje mlad, bez obzira na to što nekome 11 godina deluje kao večnost. Ja i dalje svakog dana učim i otkrivam nove stvari, ne želim da dajem sudbonosne definicije Amerike. Ali znam po sopstvenom primeru. Došao sam ovde kao apsolutna nula. Niko me nije znao, nisam imao nikakvo ime na ovom tržištu. I ono što odgovorno mogu da tvrdim: niko me u ovih 11 godina nije sprečio da idem napred i da napredujem dokle god mogu da stignem. Nisam video nijednu veštačku prepreku, ništa što te sistemski koči, jer si stranac ili jer si došao sa strane. Znanje i rad ti niko ne može oduzeti. Sistem je takav da ti daje potpuno otvoreno polje. Radi, dokaži se i niko ti neće stajati na putu...”.

VELJKO NE PREZA NI OD KOGA

Ti si ovde došao pre 11 godina prateći Veljka Paunovića, kojem si pomagao u reprezentaciji. Iznenadili ste odlukom da nakon titule na Novom Zelandu sa omladincima Srbije dođete baš u MLS ligu, u Čikago.
„Iskreno, nisam ni ja tada znao puno o Americi i MLS ligi. Ali Veljko Paunović je osoba kojoj nenormalno i neizmerno verujem. On je čovek za kojeg savršeno dobro znam da nikada ne donosi ‘ad hok’ odluke u svom životu. Svaki korak je kod njega detaljno planiran. Veljko je pre toga igrao u Filadelfiji nekoliko godina, poznavao je ovaj svet iznutra i imao sam punu veru da donosi pravu odluku za nas obojicu. Kada pogledam sa ove distance, sa trenerskog aspekta, to su bili naši prvi koraci u ozbiljnom seniorskom poslu. Mi smo tamo dobili priliku da radimo četiri godine u kontinuitetu. Znate i sami kakav je fudbal danas. Ostati na klupi jednog kluba četiri godine je naučna fantastika za većinu trenera širom sveta. U Čikagu smo dobili sjajnu priliku da nastavimo dalji razvoj. Fudbal je zanatski posao. Što duže i radite na terenu, imate više mogućnosti da napredujete. Zato i smatram da je to bila super odluka da dođemo ovde i dobijemo prostor za rad.”

Kako ste uspeli da ostanete tako hladne glave? Tek što ste postali prvaci sveta sa omladincima, cela zemlja je bila u totalnoj euforiji, doček na balkonu, ludilo... Kako vas to nije ponelo?
„To su trenutne stvari. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa, imamo emocije, radujemo se i tugujemo zbog različitih stvari u životu. Naravno da je taj doček bio predivna stvar i da nas je ispunilo saznanje koliku smo radost doneli našem narodu tim uspehom. Ali isto tako sam savršeno svestan da smo u takozvanom 'performance'  biznisu. U poslu koji priznaje samo trenutni učinak. Već sledeći put, ako ne uradite dobar posao, stvari se ekspresno menjaju i ljudi zaboravljaju šta je bilo juče. Veljko je tada imao svoje prioritete i tačno je znao u kom pravcu želi dalje da se razvija. Ta euforija u Srbiji je bila lepa, ali život ide dalje i morate da donosite profesionalne odluke.”

Došli ste u Čikago Fajer, koji je u tom trenutku objektivno bio jedan od najslabijih, ako ne i najgori tim u svojoj konferenciji. Niste osvojili titulu, ali ste uspeli da podignete celu franšizu na zavidan nivo. Kako se budi „mrtav” klub?
„U fudbalu nekada postoji ona površna filozofija: 'Ako su stvari već maksimalno loše, šta god da uradiš biće bolje'. Ali realnost je drugačija. Stvari u nekom klubu nikada nisu loše bez debelog razloga. I kada uđete u jednu takvu sredinu i shvatite zašto je klub tu gde jeste, shvatite i da te probleme uopšte nije lako pokrenuti sa mrtve tačke. Mislim da je Veljko u Čikagu uradio sjajan, kolosalan posao jer je uspeo da pokrene gomilu stvari unutar sistema. Klub je dobio jasan pravac. Pogledajte Čikago danas. To je izuzetno uspešna i stabilna franšiza koja i dalje raste iz godine u godinu.”

Nemanja Nikolić mi je svojevremeno pričao da mu je iz tog perioda najupečatljivije bilo upravo to Veljkovo ubeđivanje. Kaže da im je bukvalno usađivao u glavu da oni, kao objektivno slabiji tim, mogu i moraju da budu prvaci?
„Veljko je čovek koji poseduje neverovatnu, fanatičnu veru. Potpuno mu je nebitno protiv koga se takmiči na terenu, on uvek iskreno veruje da može da pobedi. Nekada vas takav stav može odvesti i u neku drugu krajnost, ali to je jedna od njegovih najvećih vrednosti koju beskrajno cenim i poštujem kod njega. On poseduje taj neverovatan borbeni duh, nikada se ne ustručava i ne preza ni od koga na svetu. Izlazi na teren da se muški sudari sa svakim protivnikom, ubeđen da može da napravi rezultat.”

OLISE PO FUDBALSKOJ INTELIGENCIJI U RAVNI SA ŠVAJNŠTAJGEROM

Marko Mitrović (©MLS)

Pratio si Veljka Paunovića iz Amerike pravo u kolevku fudbala. Nešto potpuno različito…
„Engleska je potpuno drugačije okruženje od MLS-a. Tamo nema strpljenja. Svi znamo kako to ide. Pritisak navijača je veliki, ljudi koji rade u klubu zahtevaju drugačije stvari nego u Americi. Ali sa druge strane, tamo imaš ambijent gde igrače ne moraš da moliš da grizu. Oni sami obuku kratke rukave, izađu na onaj mraz i daju sve od sebe. Čempionšip je fenomenalna, autentična liga, možda i nešto najoriginalnije od fudbalu. Ono što si gledao pre 20 ili 30 godina u tim prenosima – ta zahtevnost, taj intenzitet… To je ostalo isto. Pritom, mi smo došli odmah posle one kovid godine. Sezona je bila skraćena, kalendar sabijen, liga je krenula tek u septembru, a Evropsko prvenstvo je bilo već sledećeg leta. Zamisli taj pakao od rasporeda i 46 utakmica u nogama. Ali za mene su to bile dve godine čistog uživanja. Svake nedelje se sudaraš sa različitim trenerskim stilovima iz celog sveta. Pogledaj samo danas Bornmut, Fulam, Notingem Forest ili Brentford… Klubove protiv kojih smo igrali, a koji su danas stabilni u eliti. Ta liga svake godine porodi gomilu premijerligaških igrača. Prve godine smo imali ozbiljno talentovanu grupu momaka.”

I u njoj momka o kojem danas bruji fudbalski svet…
“„Imali smo privilegiju da radimo sa dečkom koji je sledeći nivo fudbalskog talenta. Sa Majklom Oliseom. On je tada imao samo 18 godina.”

Da li ste tada mogli da prognozirate ovo što je Olise danas?
„Imam dvojicu prijatelja kojima sam tada pričao o njemu. Govorio sam da imamo igrača sa potencijalom da jednog dana bude najbolji na svetu. I danas čuvam te poruke u telefonu. Da li će postati najbolji, to uvek zavisi od mnogo stvari. Moraju da se poklope vrhunska sezona, trofeji, statistika... Ali on legitimno ima taj potencijal. Ne mogu da kažem da nije bio dovoljno cenjen, ali mi nije jasno da takav igrač iz Kristal Palasa ne završi u nekom Arsenalu, Mančester Sitiju, Čelsiju nego ode van Engleske. Naravno, Bajern je gigant, ali Majki je oduvek bio unikatan igrač sa nečim u sebi što ga čini fudbalerom sledećeg nivoa.”

Kao na primer?
„Mi smo u Čikagu radili sa Bastijanom Švajnštajgerom. Znamo kakav profil talenta i vizije ima Basti. Ili recimo Sergej Milinković Savić. To su neki urođeni talenti. Način na koji oni vide fudbal, čitaju prostor… Kada smo preuzeli Majkija, odmah smo ga po fudbalskoj inteligenciji stavili u tu ravan sa Švajnštajgerom. Vide igru identično. Kada imaš takav dar, moraju da se poklope dve stvari: fizički potencijal koji može da isprati tu tvoju ideju i gde ti je glava u tom trenutku. Majki je momak koji ima toliko ekstremno visoko postavljene ciljeve da ga obične stvari na tom putu uopšte nisu zanimale. Danas je lako reći: ‘E, znao sam ja da će on biti zvezda’. Puno je igrača sa dobrim predispozicijama, ali sam zaista verovao.”

Imamo primera potencijala koliko hoćete, ali put od potencijala do top klase ne prođu svi…
„Ne bih se složio sa tom definicijom. Ljudi potencijal često gledaju površno, kroz neki izolovani tehnički element. Za mene je potencijal sve ukupno. Moraš da imaš onaj mentalni sklop koji je nemilosrdan. Da imaš drugačiji karakter i budeš drugačija osoba. To se vidi i kroz odluke koje donosiš na terenu.”

Da li se taj mentalni sklop gradi kroz godine?
„Ili se rodiš sa njim? Nekada je to jako teško uraditi. Majki Olise je to imao urođeno. Nikada nije zadovoljan i uvek hoće bolje i više. Kod Majkija me je fasciniralo to njegovo večno nezadovoljstvo. Postigne vrhunski gol, ali ne slavi, ne zadržava se na tome i ide dalje jer mu je cilj mnogo viši. Mi preko medija često optički nasednemo na estetiku, pa kažemo: ‘U, vidi kako je elegantan, kakav tehničar’. To je zabluda. To nije potencijal za najboljeg na svetu. Potencijal je kada imaš sve sastojke na jednom mestu. Ne možete napraviti vrhunsko jelo ako imate samo dobru pastu, a nemate sve ostale začine i sastojke. E Majki je imao sve te sastojke u sebi. Trik je bio samo da se sve to pravilno posloži.”

ZBOG SPORTSKOG CENTRA SE CEO AMERIČKI SAVEZ PRESELIO IZ ČIKAGA U ATLANTU

Marko Mitrović (©MLS)

Nakon tog Redinga i Engleske putevi sa Veljkom su ti se razdvojili.
„Bukvalno nedelju ili dve nakon što smo napustili Englesku, otvorila se opcija u Americi. Drugar mi je poslao poruku: ‘Marko, zašto ne pogledaš ovaj konkurs za U19 selektora u SAD?’ Prošao sam kroz aplikaciju, video kakvog trenera traže i shvatio da profilno potpuno pripadam tome. Želeo sam nazad u Ameriku, a rad u Savezu je bio idealna prilika. Drugačije je kada si pomoćnik i prvi trener…”

Pa i na najvećem nivou. Retko ko zna i pomoćnika Lejkersa, a kamoli Čikago Fajera…
„Tako je. Ljudi u klubu te znaju, ali Amerika je ogromna zemlja, fudbalski svet je ovde masovan i ti si za širu javnost i dalje potpuno nepoznato ime. Ti ljudi u pozadini rade ogroman, rudarski posao, a šira javnost zapravo i ne zna ko su oni... Mene su ka povratku u Ameriku vukla dva jaka motiva. Prvi je bio čisto porodični, jer mi je porodica ostala u Čikagu dok sam ja bio u Engleskoj i to je bila jasna referenca da moram nazad preko Atlantika. Drugi motiv je bio profesionalni. Ja sam taj posao u Federaciji već radio. Bio sam selektor U15 i U16 reprezentacije, proveo tri godine sa Veljkom u U20 selekciji... Taj selektorski hleb mi je bio vrlo poznat, nije bilo nikakve nepoznanice. Dodatna dobra stvar – mada mi to nije bio presudan faktor – jeste što je sedište Saveza tada bilo u Čikagu, gde mi je bila i porodica. Dobra stvar kod selektorskog posla u Americi  je što sarađuješ sa svima, imaš šansu da te ljudi masovno upoznaju, ali automatski i ti daleko bolje skeniraš tržište na kome radiš. Tako sam kroz U19 selekciju ušao u sistem.”

I jako brzo napredovao…
„Sledeće godine se desio onaj prelazni period od šest meseci kada je seniorska reprezentacija nakon Katara ostala bez selektora, pa je vršilac dužnosti bio dotadašnji pomoćnik Bi-Džej Kalahan, koji je danas trener Nešvila. Zamolio me je da uđem u njegov stručni štab i pomognem mu. Pošto ja u U19 nisam imao kampove od juna do septembra, prihvatio sam oberučke. To je bilo fantastično tromesečno iskustvo. Osvojili smo Ligu nacija, igrali Gold kup... Tu sam izbliza upoznao i radio sa gomilom momaka koji su danas nosioci A reprezentacije. Odmah posle toga stigao je poziv da preuzmem olimpijsku selekciju. Odradili smo Olimpijske igre u Parizu sa generacijom 2001, a onda sam preuzeo novi olimpijski ciklus sa generacijom 2005. i mlađima, koja je projektovana za OI u Los Anđelesu. Na tom putu smo prošlog leta imali i Svetsko prvenstvo do 20 godina...”

Koliki je pritisak bio na celom sistemu da SAD na ovom Mundijalu bude na vrhunskom nivou, pa i za tu selekciju koja je projektovana za OI na domaćem tlu?
„Sama činjenica da igraš Svetsko prvenstvo na domaćem tlu je mač sa dve oštrice. Nekada je to prednost, a nekada mana. Imaćeš fanatičnu podršku sa tribina, ali to automatski stvara strašan pritisak. To je opipljivo, ta drugačija emocija i uzbuđenje postoje u vazduhu, neuporedivo više nego da se turnir igra bilo gde drugde na svetu. Ali ono što me je fasciniralo u Federaciji tokom ove četiri predivne godine jeste postojanje jasnih procesa. Tamo se ništa ne prepušta slučaju i nema improvizovanja.”

Stiže i konkretan primer…
„Proces izgradnje nacionalnog sportskog centra. Kada sam tek ušao u Federaciju, to je bio samo plan. U aprilu ove godine je otvoren u Atlanti i verovatno je najbolji sportski centar u svetskom fudbalu. Kompletan Savez se zbog tog projekta preselio iz Čikaga u Atlantu. Drugi primer je sistem identifikacije talenata. Postoji jasna definicija šta se tačno gleda kod mladog igrača, u šta verujemo i šta mu pomaže da se razvije. A sve sa jednim jedinim ciljem: da sutra postane stabilan A reprezentativac. Strategija je da neko ko je trenutno bolji ne sme da guši visoki potencijal. Igrači koji su najveći potencijal, prosto moraju da budu deo reprezentacije. Ti procesi su i meni jako puno pomogli u trenerskom razvoju i postavljanju jasnih smernica ljudima oko sebe. Pogledaj Mundijal u Kataru. SAD je posle Gane bio najmlađa reprezentacija na turniru. To nije slučajnost, to je čist proizvod rada i procesa unazad deset godina.

LJUDI POTCENJUJU AMERIKANCE JER SE DRŽE STEREOTIPA OD PRE 30 GODINA

Marko Mitrović (©MLS)

Može se možda reći da je čak i Katar bio neka vrsta pripreme za ovaj Mundijal?
„Mislim da se tajming savršeno poklopio. Amerika se 2018. godine nije kvalifikovala na SP u Rusiji. Imali su generaciju starijih igrača, udarili su u zid, i tada su seli za sto i rekli: ‘Momci, moramo da napravimo promene’. Oni od 1990. godine nisu preskočili nijedan Mundijal i ta Rusija im je bila šamar otrežnjenja. Prva stvar je bila smena generacije. Očistili su tim i gurnuli mlade u vatru. Greg Berhalter je uradio sjajan posao za to vreme kao selektor. Kao mlada ekipa su igrali KONKAKAF kvalifikacije što uopšte nije lak posao. To možda na papiru ne zvuči teško kao kada igraš protiv Nemačke ili Engleske, ali ambijenti, stadioni i uslovi u kojima igraš te kvalifikacije protiv Paname, Hondurasa i ostalih su jako zahtevni. Rudarski posao. Otišli su u Katar i tamo u izuzetno teškoj grupi sa Engleskom i Iranom prošli dalje. Ušli su u osminu finala i ispali od Holandije u jednoj taktičkoj i šahovskoj utakmici koja je bila izjednačena. Javnost u Evropi i dalje potcenjuje Ameriku, jer se drži nekih zastarelih stereotipa o njihovom fudbalu od pre 30 godina. Ali baci pogled na njihovu reprezentaciju danas. Svi ti momci igraju standardno u ozbiljnim evropskim klubovima.”

Šta im onda nedostaje za taj poslednji korak?
„Nedostaje im samo ta završna finesa. Da ti momci postanu ključni igrači u tim svojim evropskim klubovima i da sa punim pravom mogu da kažu: ‘Mi jednog dana izlazimo na teren da osvojimo Svetsko prvenstvo’. Ali u jedno sam stopostotno siguran: Danas na svetu ne postoji reprezentacija, uključujući i one najjače sa vrha FIFA rang-liste, koja može da izađe na teren protiv Amerike i računa na laku utakmicu. Taj njihov rast je čist trijumf sistema i procesa. I ti procesi neće stati. Pred ovom zemljom su dva ogromna sportska događaja: ovaj Mundijal 2026. i Olimpijske igre u Los Anđelesu 2028. godine. I ne verujem da će posle njih da opadnu entuzijazam, energija da će skrenuti puta. To prosto nije u njihovom mentalitetu i prirodi. Samo će nastaviti da gaze utabanom stazom. Na kraju krajeva, njihovi klubovi i akademije su danas na neuporedivo većem nivou nego što su bili ranije, pa je i izbor igrača za reprezentaciju veći nego ikad ranije.”

Očigledno da si dobro radio u tom sistemu, jer je stigla potvrda u vidu poziva MLS ligaša Nju Ingland Revolušena.
„Ako izuzmemo one dve godine u Engleskoj, mojih poslednjih deset godina je potpuno, stopostotno vezano za Ameriku. To mi je postalo prirodno okruženje. Proveo sam četiri godine unutar same MLS lige, upoznao je do srži i mnogo je zavoleo. Potom sam proveo četiri godine u Federaciji, gde si osuđen na konstantnu saradnju sa klubovima jer ti odatle dolaze svi igrači. Kada prođeš taj put, upoznaš sistem u dušu. U meni se prelomila velika želja jer sam hteo povratak samostalnom, svakodnevnom klupskom radu. Selektorski posao je specifičan, potpuno drugačiji od klupskog ritma, i moje misli su bile usmerene isključivo ka povratku u MLS.”

U ZVEZDI SAM ODRASTAO I ZATO: JA VOLIM DA IMAM LOPTU

Marko Mitrović (©MLS)

Poziva i ponuda je, pretpostavljam, bilo i ranije?
„Imao sam ozbiljne razgovore i ponude neposredno pred Olimpijske igre u Parizu, ali nisam želeo da odem bilo gde u tom momentu. Imao sam strašnu, ogromnu želju da vodim ekipu na OI i to nisam hteo da propustim ni po koju cenu. Osećao bih se užasno loše prema tim momcima i celoj ekipi da sam ih napustio pred tako veliki događaj. Zato sam sve ponude stopirao, a onda su se nakon turnira ponovo aktivirale neke opcije u MLS-u. Posle četiri godine u Federaciji, osetio sam da je to prirodan momenat da okrenem list.”

Kraj ciklusa kao posle Novog Zelanda?
„Da, baš tako! Nije stvar u tome da ja više nisam imao šta da dam. Naprotiv, imam ogroman, neutoljiv entuzijazam prema trenerskom poslu. Stvar je u tome što sam u tom omladinskom sistemu, počeo da osećam limit. Bez obzira na to što sam bio olimpijski selektor, što je prva stepenica ispod A tima, osetio sam da ne mogu dovoljno da se razvijam kao trener na način na koji ja to želim. Sam sebi sam rekao: ‘Moram da idem dalje da bih sebe razvijao. Jer ako ne razvijam sebe, neću moći da učinim ni ljude oko sebe boljim’. Žudeo sam za tim da budem na terenu svakog dana, to mi je najlepša stvar u fudbalu. Da konstantno igram utakmice, da sam stalno u takmičarskom tonusu. I onda se otvorila priča sa Nju Inglandom.”

Zašto baš ovaj klub?
„Više sam znao šta neću. Da ne odem u sredinu sa kojom se ne poklapam. Ima ih uspešnih, ali nisu za mene. Imao sam intervju i sa drugim klubovima u isto vreme, ali ovo je bilo nešto što me radi. Boston je neverovatno takmičarski grad i ima ogromnu sportsku kulturu. Dva vodeća sporta – američki fudbal i košarka – imaju dva najtrofejnija kluba u Americi: Patriotse i Seltikse. Imate dva velika kluba u bejzbolu i hokeju: Red Sokse i Bruinse. Grad ima strašne sportske temelje. Druga stvar, ovaj klub ima istu vlasničku strukturu kao Nju Ingland Patriotsi, jedna od najuspešnijih sportskih franšiza na svetu. Ako imamo vlasnike koji mogu uspešno da vode jedan klub, zašto ne bi mogli i drugi?”

Ima li tu znanja iz logistike iz Patriotsa koji su prebačeni u fudbalski klub?
„Iako smo odvojeni klubovi, zajedno smo pod istom organizacijom, tako da su nam dostupne međusobne informacije. Naša infrastruktura je udaljena jedva 100 metara vazdušne linije jedna od druge. Sve informacije i resursi su nam dostupni na dnevnom nivou. Kada pogledaš istoriju Nju Inglenda u proteklih 30 godina, oni su čak pet puta igrali veliko finale MLS-a, svih pet puta su izgubili, ali treba pet puta doći do finala. Imali su te velike istorijske pikove, držali apsolutni rekord lige po broju osvojenih bodova dok ga nedavno Inter Majami nije srušio. Ali klub je godinama patio od strašnih oscilacija. Imali bi jednu vrhunsku sezonu, pa nekoliko jako loših, pa opet jednu dobru, pa ponovo pad.”

Zašto te to privuklo?
„Klub ima urođenu sposobnost da se popne na sam vrh. Pošto poslednjih nekoliko godina nije bilo uspešno, shvatio sam da postoji ogroman prostor da napravimo kratkoročni uspeh i stabilizujemo ekipu, a da onda postavimo sistem kako da se na tom vrhu trajno održimo. Tokom intervjua sa čelnicima kluba video sam da su to izuzetno prijatni ljudi sa kojima mogu da kliknem na prvu. Imamo istu fudbalsku priču. Meni je uvek najvažnije sa kakvim ljudima radim. Možemo mi da nacrtamo kakve god hoćeš svemirske ciljeve i odredimo rokove za njihovu realizaciju, ali na kraju dana – posao ti zavisi od ljudskog faktora. Želeo sam da se osećam komotno i sigurno u tom okruženju. Kada sam posložio sve te kockice, Nju Ingland je bio moj apsolutni prvi izbor. Naravno, kada radiš intervjue, ti napraviš svoju listu želja, ali to ne garantuje da si i ti njihov prvi izbor. Ali, hvala Bogu, poklopilo se, izabrali su me i ušli smo u ovu veliku priču. Mislim da smo u ovih prvih 14 prvenstvenih kola napravili jasan, opipljiv korak unapred. Ali svesni smo da je pred nama još dugačak i mukotrpan put da bismo došli do vrha na kojem bismo ostali.”

Kakvu vrstu fudbala, kakvu vrstu fudbalske ideje pokušavaš da implementiraš ovde da postaneš prepoznatljiv?
„Jako mi je važno da prvo spoznam ko sam ja kao ličnost da bih uopšte znao šta hoću da igram. Ako me pitate da li imam nekog trenerskog uzora – imam i nemam. Pokušavam od svakoga da naučim nešto, ali nemam nijednog trenera kojeg slepo pratim. To što taj neko tamo radi neke stvari, to ide uz njega i njegov karakter. To ne znači da automatski ide i uz mene. Ako bih sebe morao nekako da definišem, rekao bih jednostavno: 'Ja volim da imam loptu.' U Crvenoj zvezdi sam kao dete proveo jako puno vremena. To je moj prvi klub, proveo sam devet godina u omladinskoj školi Zvezde i nekako sam odrastao uz to da imam loptu u posedu. Odrastao sam uz to da igram napadački fudbal, da se igra na puno golova, ali i uz to da uvek postoji jedan izuzetno visok standard.”

DA VODIMO 10:0 I JA PROMAŠIM PAS? VEĆ VIDIM PIŽONA KAKO SE DERE NA MENE

Marko Mitrović (©MLS)

Ko je najviše uticao na postavljanje tog standarda?
„Imao sam dva trenera za koja sa ponosom kažem da su moji uzori. To su čika Toma Milićević i Vladimir Petrović Pižon. Kod njih je svaka situacija na terenu bila definisana isključivo u odnosu na tu situaciju, a ne u odnosu na ono što je bilo pre toga. Da vam to pojednostavim: ako vodimo utakmicu sa 10:0, a ja imam otvoren pas, odigram ga i pogrešim – ja već vidim Pižona kako stoji pored klupe i dere se na mene! Zašto? Zato što je zahtev i standard uvek bio visok. Nije bitno da vodimo sa 10:0, već da tu akciju uradimo tačno onako kako treba. Ako bih sebe definisao kao trenera, ja tako gledam igru. Imam svaku svoju akciju i želim da u svakoj toj akciji budemo najbolji što možemo, bez obzira na to gde je lopta na terenu i ko je ima – mi ili protivnik.”

Zavisi i od igrača?
„Volim da imam loptu, volim da igram napadački i agresivno bez lopte, ali isto tako sam svestan da postoji dinamika igrača koje mi imamo u ekipi. Nije tako lako doći do toga što želiš. Mi ne spadamo u najveće klubove MLS lige. Kada pričamo o tim 'zvezdanim' klubovima, verovatno mislite na timove iz Los Anđelesa, pa sada Majami, Njujork koji je uvek atraktivan, Atlanta, Čikago... To su klubovi koji odskaču i po budžetima i po svemu. Pre svega po dovođenju tih velikih, svetskih imena. Ali ja imam sebe koji želi loptu, želi napadački fudbal i agresivnost bez nje. Isto tako sam svestan svestan da raspolažem igračima koji imaju neku svoju specifičnu dinamiku. Ti igrači vam daju jasan ‘feedback’ na terenu. Ja ne mogu da tražim od momaka da rade nešto što jednostavno nije njihova snaga ili kvalitet. Zato mi je jako važno da svakog igrača upoznam u dušu i znam šta je njegova najveća snaga. Zbog toga ćete nas često videti totalno izbalansirane. Ako igramo sa dva krila, levo krilo će se ponašati potpuno drugačije u odnosu na desno. Ne zato što je to neki moj hir, nego zato što je to levo krilo donelo ono najbolje od sebe, a desno ono najbolje od sebe. Uvek krećem od toga šta je dobro kod igrača. Kada pričamo sa njima, oni moraju jasno da znaju zašto su ovde i šta je to dobro kod njih. Džaba sve ono što ja hoću ako igrači to ne mogu da urade.”

Negde sam pročitao tvoju izjavu koja glasi: 'Odbrana je stvar mentaliteta, napad je stvar slobode.' Da li je to tvoja krilatica?
„Može tako da se prevede, da. Ja apsolutno verujem u to. Primera radi, ne želim igračima da ugušim ni mrvu kreativnosti u fazi napada. Čak i kada držimo sastanke, ako pričamo o napadu – ja kažem 'pustite muziku'. Za mene je napad ples kada imamo loptu u nogama. Ali kada se branimo... E, tu se sam sastanak i ton glasa potpuno menjaju. Za mene je to čista disciplina. Tu moraju da postoje jasne reference i jasnoća koja dolazi od trenera. Ne možemo samo da kažemo igračima: 'Sada izađi i bori se.' Mora da postoji tačna referenca šta radimo na terenu. Odbrana je za mene stvar karaktera i temelj tima. Da bismo pobeđivali, odbrambeno moramo da budemo izuzetno jaki. Koliko god ja želeo da to lepo izgleda sa loptom, ako zaboravimo na defanzivnu snagu, u problemu smo.”

I ta defanziva zapravo kreće od špica, kroz agresivan presing po kojem ste postali prepoznatljivi od tvog dolaska?
„Tako je. Moramo da znamo kako da se ponašamo u svakom momentu, gde god da je lopta na terenu i ko god da je ima. Ako je lopta visoko na terenu i protivnik pokušava da iznese napad, naš prvi odbrambeni igrač je špic. On mora da odradi posao koji radi i svaki drugi igrač iza njega. Da bi ga odradio kako treba, mi sa klupe moramo da mu damo potpunu jasnoću, da mu olakšamo i kažemo: 'Ovako treba da se ponašaš.' Ali on onda mora to i da izvrši. Isto tako, ako je lopta kod našeg golmana i mi počinjemo napad, taj golman je u tom sekundu naš prvi napadač. Eto, to je neka cela filozofija. Nemam ja te fore o 'modernom fudbalu', kako ću da dominiram po svaku cenu i slično. Za mene je najvažnije da ekipa u svakoj sekundi prepozna šta treba da se radi na terenu, bez obzira na to gde je lopta i bez obzira na to ko je ima.”

DA OVDE IMA ISPADANJA, NE BI SADA OKLAHOMA BILA ŠAMPION NBA LIGE

Marko Mitrović (©MLS)

Imamo primer Darka Rajakovića koji je iz Srbije otišao na mala  vrata i postao trener u NBA ligi. Američki sistem očigledno svima pruža šansu da uspeju. Ako žele da napreduju… Kako ti vidiš svoj dalji put? Šta je cilj?
„Ako gledamo u ovom sistemu – vrh je da osvojite MLS ligu. Preko toga nema dalje, ne postoji ništa bolje od toga. Voleo bih da osvajam trofeje ovde, što je potpuno prirodno. Mislim da to želi svaki pravi sportista i trener, to je ono što me pokreće i što želim da ostvarim. Imam nešto svoje, trenirao sam sebe za te neke krajnje projekte. Svaki dan se pitam: 'Šta je to što danas mogu da uradim najbolje?' Želim da iskoristim dan maksimalno. Ali, kada kažem 'maksimalno iskorišćen', to ne znači da samo ja treba da radim bez prestanka. Možda, da bih napravio balans u životu, danas treba skroz da se isključim i da ne radim ništa, jer je to u tom trenutku najbolje za mene. Tu trošim najviše energije. Da sebe svaki dan disciplinujem i odredim šta je najvažnije da bih imao uspešan dan. Tako živim ja, tako živimo kao tim, a tako mi je ekipa živela i dok sam bio u Savezu. Sada sam u situaciji gde mi je samo to cilj, pa dokle me dovede. Osetio sam da u Savezu da više ne mogu da rastem. To maksimalno iskorišćavanje dana više nije bilo to, jer sam znao da imam više u sebi, ali mi je bio potreban veći izazov da bih to izvukao. Naučio sam da se stvari u životu dešavaju organski. Život će mi sam reći za neko vreme šta je sledeće. Dotle, svaki dan moram da uradim sve da budem najbolji što mogu.”

Dugo si u Americi, pamtiš i dane u Čikagu, a sada si ponovo tu kada je stigao i Lionel Mesi. Koliko je MLS kao sistem napredovao i da li je liga danas jača nego kada si prvi put kročio u nju?
„Prvo, infrastruktura je otišla na neverovatan nivo. Svake godine se prave novi stadioni. Evo, mi sada ulazimo u projekat novog stadiona, iako je naš trenutni prelep, ali ga delimo sa Patriotsima. Sportski centri su čudo. Mnogi klubovi su od 2016. i 2019. izgradili potpuno nove baze. Liga je strahovito napredovala u resursima. Sećam se, 2016. godine smo leteli regularnim komercijalnim linijama…  Kada kažem 'čarter let', neko sa strane će pomisliti da smo razmaženi. Ali to su toliki napori za igrače... Zamislite da odete na aerodrom posle utakmice, let vam bude otkazan ili pomeren za pet sati, spavate na aerodromu, a igrate novi meč za tri dana! To je ogroman napor. Pre nekoliko godina uvedeno je pravilo da svaka ekipa mora da leti čarterima. Napredak u logistici je ogroman.”

A kvalitet fudbala? Kako širenje lige utiče na samu igru?
„Što se tiče igračkog kadra, pravilo o broju stranaca je isto kao 2016. godine. Međutim, tada je u ligi bilo 20 klubova, a sada ih je 30. Tih 10 novih klubova, kada pomnožite sa rosterom od 25 igrača, to je 250 fudbalera više. Ako imate osam stranaca po timu, to je 80 stranih mesta, što znači da vam treba još 170 domaćih igrača da popunite kvalitet. Toliko domaćih igrača sa vrhunskim kvalitetom ne možete lako da nađete ni u engleskoj Premijer ligi. Zbog toga se u jednom trenutku kvalitet malo razvodnio kako su dolazile nove ekipe. Ali spasla ih je jedna jako dobra stvar. Akademije su u MLS-u počele ozbiljno da se prave 2010. godine, na način na koji se to radi kod nas u Evropi. Pre toga su postojali samo oni 'youth soccer' klubovi i koledž sistem. Od 2010. svaki klub je morao da ima akademiju. Kada uzmete dete od osam ili deset godina, vama treba vreme da ono poraste i postane igrač. Ne možete posle dve godine da kažete da vam je akademija uspešna. E, sada ti mladi, talentovani momci nadolaze i popunjavaju mesta. Liga je danas izuzetno kompetitivna upravo jer svaki klub ima mnogo dobrih mladih igrača koji su na pravi način nadomestili to širenje lige. Liga je sada vrlo takmičarska.”

Evropljani često kritikuju američki sistem zbog zatvorene lige. Koliki je zapravo hendikep to što nema ispadanja i promocije?
„Uvek je prisutna ta tema, ali ovde postoji mnogo dobrih i loših stvari. Zavisi iz kog ugla gledate. Za mene lično, najgora stvar u tome je što neke ekipe, kada shvate da su ostale bez šansi za plej-of, prosto izgube takmičarski žar u finišu. Srećom, to nije veliki broj klubova. Od 15 ekipa u konferenciji, sedam ide direktno u plej-of, a osmi i deveti igraju baraž. To znači da do samog kraja avgusta i septembra po 12 ili 13 ekipa ima šansu. Prvi uspeh ovde je ući u plej-of, tada svi kažu da ste imali dobru sezonu. Da li će biti veoma dobra, to zavisi od rezultat u plej-ofu.”

A koja je pozitivna strana tog zatvorenog sistema?
„Pozitivna strana su procesi. Kada dođete u klub i potrebno vam je vreme da ga podignete, a ekipa u tom trenutku nije dobra. Šta se dešava u Evropi? Ispadnete iz prve lige u drugu, sve se ruši, budžeti padaju i vi potencijal koji ste hteli da gradite više ne možete da razvijate. Pogledajte Bornmut u Engleskoj. Bio je na klackalici, preživljavao, a sada je stabilan i uspešan premijerligaš. MLS vam daje luksuz da jednu godinu budete neuspešni, ali da se razvijete. Vankuver se, na primer, mučio tri-četiri godine kao nova franšiza da razvije proces, a posle su igrali finala i bili prvi na tabeli. Da su ispali prve godine, ko zna gde bi taj klub završio.”

Kako si se ti privikao na to?
„Kada sam došao ovde, bio sam navikao na evropski sistem gde se ispada i gde postoji to ludo uzbuđenje. Ali budimo realni, navijači i ljudi sa strane uživaju u toj drami za opstanak jer im je interesantno da gledaju, dok sami klubovi i ljudi koji se bore za gol život nemaju nikakvo uživanje u tome. Evropski sistem vam jednostavno ne daje vreme za rad, a nekad je vreme ključno da biste napravili nešto veliko. U košarci vam je najbolji primer Oklahoma Siti Tander. Gde su bili, a gde su sada. Da postoji ispadanje, ovo nikada ne bi mogli da izgrade. Sad mogu 10 godina da se bore za titulu.”

KOD AMERIKANACA POSTOJI TAJ STAV: OK, MI IDEMO OVO DA OSVOJIMO

Marko Mitrović (©MLS)

Koliko će ovaj aktuelni Mundijal uticati na to da sama liga doživi potpuni „upgrade”?
„Uticaće 100 posto! Pre neki dan sam sedeo sa suprugom u našem kraju i gledao neku utakmicu na TV-u. Pored mene sede dve žene i pričaju o fudbalu. Jedna pita: 'Čekaj, ko je naš klub ovde?', a druga joj odgovara: 'Pa imamo Nju Ingland Revolušen.' Ova prva se čudi: 'Gde oni igraju?', a druga joj objašnjava: 'Pa tamo gde igraju Patriotsi, u Foksborou!' Pazite, pričamo o ženama koje verovatno ranije nisu imale pojma o fudbalu, a sada razgovaraju o tome jer je fudbal odjednom postao svuda prisutan. Amerika kao zemlja voli velike stvari, a ovaj Mundijal donosi upravo to – savršenu promociju. Svuda imamo ogromne, pune stadione od 60.000, 70.000 ili 80.000 ljudi. I to nisu samo ove 'velike' utakmice. Na ranijim Prvenstvima sveta, kada igraju dve uslovno rečeno manje reprezentacije po rejtingu i broju stanovnika, stadioni su znali da budu poluprazni – bilo da je u pitanju Katar, Rusija ili Brazil pre toga. Ovde je svaka utakmica puna, ko god da igra! Kada ljudi to gledaju na televiziji, fudbal im postaje neverovatno interesantan.”

To znači da se stvara neka potpuno nova baza navijača?
„Upravo tako. Možda će ti ljudi sada reći: 'Čekaj, stani, hajde da idemo da gledamo fudbal uživo.' Neko malo dete će se zaljubiti u ovu igru. Mi smo se inficirali fudbalom, jer se o njemu stalno pričalo i jer smo ga gledali. Sećam se svog prvog Svetskog prvenstva koje pamtim, 1982. godine. Imao sam samo četiri godine, skupljao sam onaj album sa sličicama i dan-danas tačno znam na kojoj se stranici nalazio koji igrač! To je ta lična konekcija koju dobijate sa fudbalom. Vidim da u Americi, posebno u velikim gradovima, ogroman broj ljudi upravo sada stvara tu konekciju.”

Koliko rezultat domaće selekcije utiče na to?
„Amerikanci posebno vole uspeh svoje reprezentacije u svakom sportu. Mnogo je važan. Ako Argentina, na primer, nema uspešno prvenstvo, njihovi stadioni će i dalje biti puni. Ali u Americi će ljudi sa uspehom reprezentacije dobiti onaj pravi, sledeći nivo entuzijazma da masovno dolaze na utakmice. Zato, pored toga što navijam za njih jer lično znam ljude koji rade tamo, navijam i zato što znam koliko bi taj uspeh dugoročno pomogao fudbalu u ovoj zemlji.”

Kad smo kod američke reprezentacije, postoji li hendikep u tome što njihove prve zvezde – poput Pulišića, Mekenija, Baloguna ili Pepija – ipak ne igraju u MLS-u, nego su u Evropi i nisu domaćoj publici svakodnevno prisutni pred očima kao NBA zvezde?
„Iskreno, nisam ranije razmišljao o tome iz tog ugla, ali jeste zanimljiv ugao. To je prosto specifičan način na koji oni ovde gledaju sport. Zvezde su uvek bitne, a naravno da je drugačije kada nisu tu. Ovde se u MLS-u publika identifikuje sa zvezdama svojih klubova, obično su to oni 'DP' (Designated Player) igrači koji imaju ogroman kvalitet i koji idu ispred kluba na svim reklamama. Većina njih su zapravo stranci, jer su najbolji američki igrači preko okeana. Ali sa druge strane, Amerikanci se jako identifikuju sa samim klubom i svojom sredinom, bez obzira na to ko igra. Pogledajte koledž sport – tamo nema najboljih NFL igrača, pa Koledž Mičigen i dalje ima 110.000 ljudi na svakoj utakmici! Svi znaju da taj igrač može da provede tu najviše četiri godine i da odlazi, ali ljudi kažu: 'To je naš koledž, mi tu pripadamo.' Mislim da je slično i u profesionalnom sportu. Ljudi će navijati za Seltikse ko god da igra za njih, jer je to njihov klub.”

Ipak, da je Pulišić u MLS-u, efekat bi bio jači?
„Sigurno bi ti momci imali neverovatnu popularnost ovde, 100 posto! Da Pulišić ili Veston Mekeni dođu da igraju u MLS, bili bi pod neuporedivo većim reflektorima nego bilo koji drugi igrač u ekipi. Privukli bi ogroman broj ljudi. Pogledajte samo koliko se Pulišić vrti na reklamama ovde tokom prvenstva. On je brend, narod ga prepoznaje i ljudi bi dolazili na stadione isključivo zbog njega.”

Šta zapravo Amerikanci realno očekuju od svoje reprezentacije na ovom prvenstvu? Gde je granica između njihovog urođenog pobedničkog mentaliteta i fudbalske realnosti?
„Oni imaju to u sebi, pošto su u većini drugih sportova navikli da budu najbolji na svetu, kod njih postoji taj stav: 'OK, mi idemo ovo da osvojimo.' Sa druge strane, postoji i ona totalna kontra grupa koja je u fazonu: 'Ma, mi ne možemo ništa, jer nikada ništa veliko nismo uradili u fudbalu.' Što se mene tiče, ja bih voleo da ih gledam pet utakmica na ovom prvenstvu, što znači da prođu prvu rundu i uđu u osminu finala. Ako bi ušli u četvrtfinale, to bi za mene bio fantastičan uspeh! Kada uđete među osam najboljih fudbalskih reprezentacija na svetu, svaka selekcija može uzdignute glave da kaže da je imala dobar Mundijal.”

Ali ne spadaju baš među 10 najjačih…
„U fudbalu ima previše legitimnih kandidata za titulu. Da li će to biti Španija, Francuska, Nemačka, Brazil ili Argentina... Sve može da se namesti u jednoj utakmici. Fudbal, za razliku od većine drugih sportova, ima ogroman broj ekipa koje na velikom takmičenju s punim pravom mogu da kažu: 'Mi idemo da osvojimo.' U košarci, kada odete na Olimpijske igre, imate jednog legitimnog kandidata – Ameriku koja će realno da osvoji, i to je to. U nekim drugim sportovima imate dve ili tri ekipe. Kada su igrali Novak, Federer i Nadal, znalo se. Retko kad se desio neko četvrti. U fudbalu je taj krug kandidata mnogo veći i zato je ulazak u osam ogroman uspeh. Sve preko toga je već čudo.”

NAJVEĆA ZAMSKA JE DA POREDIMO GDE SMO NEKAD BILI I GDE SMO SADA

Marko Mitrović (©MLS)

Kao Srbina u Americi da li te neko pita zašto nema naše reprezentacije ovde ili ljudi ne znaju za nas?
„Neki ljudi znaju da sam ja iz Srbije, pa me pitaju. Pazi, ako te neko pita: ‘Je l’ igra Kamerun na SP?’, ti bi se zamislio ko sve igra i ko se nije kvalifikovao jer ne znaš mnogo o Kamerunu… Naveo sam slučajno njih, ali to je rang reprezentacija koje nekad učestvuju, nekad ne. Za Italijane ćemo, na primer, odmah reći da znamo kako ne igraju. Tako da nisam siguran da ljudi znaju za neke reprezentacije kao što je Srbija. U redu, mi smo poznati kao fudbalska zemlja, ali nismo mi neka konstanta da neko kaže: ‘Uf, Srbija ne igra Svetsko prvenstvo’. Ni u staroj Jugoslaviji nismo bili redovan učesnik velikih takmičenja.”

Da li to znači da imamo previsoko mišljenje o našem fudbalu?
„Meni prosto nekada nisu realna očekivanja našeg naroda i navijača. Totalno su mi neshvatljiva. Ne mogu da razumem da neko danas ozbiljno sedi i misli kako će Srbija tek tako da ode na Vembli i pobedi Englesku. Sve može da se desi u fudbalu na jednu utakmicu, pogreši se, dobije se crveni karton u trećem minutu i sve se okrene. Ali u realnosti, moramo biti objektivni. Dovoljno je da pogledamo nivo klubova u kojima igraju naši igrači i nivo gde igraju momci iz drugih reprezentacija. Stavimo na papir i koliki je učinak tih naših igrača u tim velikim klubovima. Nismo mi baš to za šta se smatramo…”

Činjenica je da nemamo igrače na elitnom nivou…
„Sa druge strane, ne treba ići ni u potpunu krajnost i reći da ništa ne valja. Mi smo igrali Svetsko prvenstvo 2018, pa smo otišli i 2022. u Katar. Možemo mi sada da diskutujemo o stilu igre ili o samom performansu, ali mi smo bili prisutni na mapi. Možda nam je u Kataru pre svega falio bolji utisak. Jer kada ostaviš dobar utisak, kada te ljudi gledaju i kažu: 'Uf, izgubili su, ali su bili super', onda iz tog utiska lakše dođe i bolji rezultat sledeći put. Mi smo tamo bili, ali moramo da shvatimo da i ti drugi timovi imaju ozbiljne igrače, ozbiljan rad i da su se i oni promenili i napredovali. Najveća zamka za srpski fudbal je poređenje sa onim gde smo nekada davno bili u odnosu na ovo gde smo sada. Pogrešno je misliti da nam to što smo nekada negde istorijski bili automatski daje tapiju na taj status i danas. Ne daje. U fudbalu moraš stalno da se ponavljaš i da rasteš.”

Koliko nam je u tom stvaranju nerealne slike odmogla, ili donela lažnu nadu, ona vaša čuvena titula sa Novog Zelanda? Naravno, niko nije očekivao da A reprezentacija odmah bude prvak sveta, ali šta smo mi realno dobili od te U20 generacije?
„Dobili smo barem kontinuitet plasmana na velika takmičenja, što nam je ranije falilo. Ali mi moramo da razumemo jednu stvar: kada je neko prvak sveta u uzrastu do 20 godina, vi se takmičite u izuzetno limitiranoj konkurenciji. To je tada bila generacija momaka rođenih 1995. godine, uz ponekog iz '96. ili '97. Dakle, takmičite se sa ostatkom sveta, ali u veoma suženom izboru. Kada dođete u A reprezentaciju, taj uzorak se dramatično širi. Tu mogu da igraju momci od 18, ali i veterani od 34 ili 40 godina. To je ogroman raspon godina iz kojeg birate igrače. Ako smo mi u toj zlatnoj generaciji imali možda tri vrhunska talenta i pet dobrih igrača, to je bio naš maksimum. Druge generacije iza njih nam nisu donele isti kvalitet. Sa druge strane, uzmite Argentinu. Oni su na tom prvenstvu imali dva vrhunska igrača, ali su imali dva i u generaciji pre te, pa još dva u generaciji pre te, pa iza... I kada se skupi A selekcija Argentine, oni na Svetsko prvenstvo dovedu 20 vrhunskih igrača, a mi imamo tri. I to jednostavno nije isto. Ne može se praviti direktna paralela i vikati: 'Ali mi smo bili prvaci u U20 uzrastu!', jer je to bio mali uzorak i borba unutar limitirane baze. Na tom nivou je 100 posto lakše napraviti rezultat nego sa seniorskom ekipom gde te čeka brutalan filter.”

FALI NAM OZBILJAN SISTEM U MLAĐIM SELEKCIJAMA

Marko Mitrović (©MLS)

Znači, problem je u toj dubini baze?
„Talenat imamo, to je tačno. Sećam se kada je Veljko Paunović ušao u reprezentativni sistem, rekao je jednu sjajnu stvar: 'Ljudi stalno pričaju o problemu sa mentalitetom u srpskom fudbalu. Čekaj, stani, pa mi smo Srbi u košarci, Srbi smo u odbojci, vaterpolu... Ako možemo da osvajamo medalje i budemo prvaci u svim tim sportovima, zašto ne bismo mogli i u fudbalu?' Naravno, fudbal je drugačiji jer ga igra bukvalno ceo svet i konkurencija je nemilosrdna, ali on je čvrsto verovao da Srbija može da napravi ozbiljan rezultat. Ono što smo tada imali, a što nam danas možda fali, jeste ozbiljan sistem u mlađim selekcijama. Ta baza je bila fantastično postavljena. Postojala je jasna identifikacija tih igrača koji su bili u sistemu od svoje desete ili dvanaeste godine kroz regionalne kampove. Sećate se kako je to bilo podeljeno na Vojvodinu, Beograd, Istočnu i Zapadnu Srbiju, pa je tu radio pokojni bata Đumi... To je bio proces. Iz tog procesa je generacija '94 uzela Evropsko prvenstvo, pa je generacija '95 postala prvak sveta. Postojao je kontinuitet rada, baš ono o čemu smo pričali kada smo pominjali Ameriku. Ne kažem ja da danas u savezu nema procesa. Ne znam jer nisam tamo, a i ne garantuje vam svaki proces automatski rezultat. Morate da imate i vrhunski proces, ali i igrače koji jednostavno moraju da se rode kao ekstratalenti. Nešto nam u tom lancu trenutno fali.”

Kad pominješ proces i sudbinu te generacije, nametnula se logična paralela sa Španijom. Tamo je Luis de la Fuente vodio te momke kroz mlađe selekcije (U19, U21) i onda ih prirodno preuzeo u A tim i napravio šampione. Zar ne bi bilo normalno da ste Veljko Paunović sa tom našom zlatnom generacijom ušao u A reprezentaciju na vreme, kada su ti momci imali 24 ili 25 godina?
„Ljudi moraju da razumeju da nije sve stvar Veljkovog izbora. Ne može Veljko samo da prošeta, otvori vrata i kaže: 'E, ja sam od danas selektor A reprezentacije.' Postoje tamo neki ljudi u Savezu koji donose te odluke i koji biraju kada se šta dešava i ko u kom trenutku dobija šansu. Druga stvar o kojoj moramo da pričamo jeste tajming. Kada sam ti pričao o svojoj karijeri i tome kako sam postao selektor U19 reprezentacije, to se otvorilo u tačnom sekundu kada smo mi napustili Englesku. Da smo otišli mesec ili dva meseci ranije, ja verovatno nikada ne bih dobio tu poziciju i ko zna gde bih danas sedeo. Znači, tajming je sve.”

Ali da li je propuštena šansa sa Paunovićevom generacijom?
„Pogledajmo realno tadašnji trenutak. Mi smo tada u seniorskom timu imali vrhunske, formirane igrače na vrhuncu snage Tadića, Kolarova, Baneta Ivanovića, Nemanju Matića, Mitrovića... Kako u tom momentu skloniti takve veličine da bi se veštački ugurala cela jedna mlada generacija? Možda bi sa sportske strane bilo prirodno da je Veljko nastavio i da je neko tada rekao: 'Vidi, žrtvovaćemo jedno Evropsko prvenstvo da bismo sa ovim momcima dobili stabilnost za narednih 10 godina.' Možda bismo na kraju i otišli na to prvenstvo, nikad se ne zna. Ja sam uživao sa tom generacijom, imali smo fenomenalne tri godine u svakom pogledu. Ono polufinale Evropskog prvenstva kada smo nesrećno izgubili od Portugala na penale, to zajedništvo koje je ekipa imala... To je bilo posebno vreme. Ali za velika dela u A timu, ponavljam, tajming trenera i generacije prosto mora savršeno da se poklopi."

FSS I PAUNOVIĆ MORAJU PRVO DA DEFINIŠU ŠTA JE USPEH

Marko Mitrović (©MLS)

A kako gledaš na njegov sadašnji tajming i trenutak u kojem se nalazi sa nacionalnim timom? Šta ovi porazi zapravo donose stručnom štabu?
„Prvo, ja verujem Veljku i verujem u njegove odluke. On je čovek koji sve radi planski i sigurno ima jasnu sliku situacije ispred sebe. Što se tiče reakcije javnosti, narod ima apsolutno svako pravo da bude ljut kada se gube utakmice i ima pravo da bude kritičan. To je potpuno prirodno za navijače. Međutim, neko ko se ozbiljno bavi trenerskim poslom na ove poraze i prijateljske mečeve gleda potpuno drugačije. Kroz čistu analitiku. Ti prozori i služe da se povuku sledeći potezi i uradi doselekcija. Iz takvih utakmica stručni štab dobija odgovore na ključna pitanja. Možda si za nekog igrača mislio da može da iznese teret na vrhunskom nivou, pa si kroz ovakav meč shvatio da ipak ne može. Ili obrnuto, mislio si da neko nije spreman, a on ti pokaže da na njega i te kako možeš da računaš u budućnosti. Kada igrate utakmicu koja nosi ogroman rezultatski pritisak, kvalifikacionu, vi ste u grču i često ste zbunjeni da li je pravi momenat da nekome date šansu. Zato prijateljski mečevi nude taj luksuz eksperimenta. Cena nije ispadanje sa Svetskog ili Evropskog prvenstva već trenutni rezultat, iza kojeg stoji viši cilj: taktičko uigravanje i testiranje mogućnosti momaka. Definitivno ne možemo da se krijemo iza činjenice da ovi poslednji rezultati nisu bili uspešni. Ali ako čovek sagleda mirno, potpuno bez emocija, iz ovoga može jasno da izvuče šta je pozitivno, šta je negativno i šta od toga može da se koristi za ono što sledi. Svako iskustvo vam na kraju donese neki jasan odgovor.”

Ambijent u srpskom fudbalu je tradicionalno težak… Veruješ li da Veljko može iznutra da promeni taj naš sistem?
„Da bih ti dao tačan odgovor na to, ja moram da budem tamo, unutar tog sistema. Ovo nije politički odgovor, već profesionalni. Ja sam iz srpskog fudbala otišao pre 11 godina. Naravno da čitam novine, pratim sve vesti, gledam svaku utakmicu reprezentacije, pratim naše klubove u Evropi, a do prošle godine mi je i sin igrao u Srbiji pa sam redovno gledao i domaću ligu. Pratim i sada. Ali u ovom trenutku ja sam samo navijač. A navijač, baš kao i novinar, piše i sudi na osnovu trenutnog utiska sa strane. Kontekst situacije od 100 oDsto razumeju isključivo ljudi koji su unutra, na terenu i u kancelarijama iz dana u dan. Često vidim kako ljudi spolja komentarišu i misle da imaju širu sliku, a ja kao trener znam da u većini stvari uopšte nisu u pravu jer ne znaju šta se dešava iza zatvorenih vrata. Svako ima svoj subjektivan pogled.”

Da li o tim dubljim problemima našeg fudbala razgovaraš sa Paunovićem kada se čujete?
„Najiskrenije, ja ne ulazim u te stvari. Svako od nas ima svoj posao i svoje sportske obaveze. Veljko i ja smo pre svega izuzetno bliski, dugogodišnji prijatelji. Volimo da pričamo o porodici, o privatnim stvarima, a naravno da pričamo i o fudbalu jer je to naš život i tema je neiscrpna. Ono u šta čvrsto verujem i što sigurno znam jeste da je Veljko maksimalno svestan šta mu je sve potrebno da bi napravio uspeh. E sad, šta je zapravo definicija tog uspeha? To je stvar koju moraju jasno da definišu Federacija i on. Da li je uspeh da se postavi kompletna omladinska škola i baza, kako bi to bila snaga srpskog fudbala iz koje ćemo crpeti igrače narednih deset godina kroz ozbiljan razvojni proces? Ili je primarni cilj postavljen kratkoročno. Recimo, da se po svaku cenu ode na Evropsko prvenstvo za dve godine? Kada se ti ciljevi preciziraju, onda kroz njih pravite jasan plan rada. Definišete šta morate hitno da poboljšate, šta da promenite, a šta su dobre stvari koje treba zadržati. Koliko god situacija nekada delovala loše u javnosti, uvek postoji nešto što je dobro i ne mora baš sve iz korena da se menja. Siguran sam da su oni u Savezu napravili plan i trasirali put kojim žele da idu. Znam da je Veljko čovek koji sve radi studiozno i planski. Negde vas čeka manje posla, negde mnogo više, a koliko će on tačno posla imati na tom putu, to najbolje zna on sam, zajedno sa ljudima iz Federacije. Ja u njega i njegov rad uvek verujem.”