Od PSV-a preko Subotice do katarskog Real Madrida i malog Old Traforda

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Katara)

Igrao se fudbal u Kataru i pre Mundijala, igraće se i posle, a tada će reflektori biti okrenuti ka perjanici domaćeg fudbala Al Sadu.

Najbogatiji, najpopularniji i najtrofejniji katarski klub je bez premca u ovom delu sveta. Pod direktnom kontrolom kraljevske porodice sa nadimkom „Šef“ ima 57 titula, a 1989. je posto prvi katarski klub koji je osvojio titulu šampiona Azije. Od pre nekoliko meseci bitnu ulogu u Al Sadu ima i rođeni Riječanin koji je tri godine proveo u srpskom fudbalu – Nebojša Vučković.

Trenersko i menadžersko iskustvo „ispekao“ je kroz 11 godina provedenih u sistemu PSV Ajndhovena, nekada bio direktor i trener subotičkog Spartaka, a danas ima vrlo odgovornu funkciju u Al Sadu.

„Tehnički direktor. Hteli su isključivo direktora iz holandskog sistema. Ranije je ovde radio poznati Holanđanin Ko Adrijanse sa kojim su imali sjajno iskustvo. Moj zadatak je da osposobim sistem koji će izbaciti veći broj mladih igrača za prvi tim. Cilj je da se napravi taj levak koji vodi iz U-23 selekcije do prvog tima. Radim direktno sa predsednikom kluba koji ima apsolutno sva ovlašćenja“, počinje priču Vučković sa kojim smo se sreli u Dohi.

Ovde je tek nekoliko meseci. I dalje kratak period da pohvata baš sve konce.

„Dovoljno da se navikne, nedovoljno da sve upozna. Prvo treba shvatiti način života, ljude, sistem, organizaciju... Sada i Svetsko prvenstvo malo odvlači pažnju, pa nemam osećaj da sam u Aziji“.

Od Al Sada u Kataru nema bolje...

„Zbog imidža koji imaju u Aziji, zovu ga Real Madridom ovog kontinenta. Vrlo je cenjen u kompletnoj Aziji. Osvajali su i konkretne titule, dva puta i azijsku Ligu šampiona. A to je mnogo za ovdašnje fudbalske prilike, jer najtrofejniji tim u Aziji ima tek četiri titule. Nije kao u Evropi gde Real Madrid ima 15“.

Osim paralela sa Realom, ima Al Sad i nešto zajedničko sa Mančester Junajtedom. Stadion je rađen po uzoru na Old Traford i mala je replika stvarnog Teatra snova.

„Al Sad je bio izričit u želji da ne žele da im se stadion dira za Mundijal i da žele da ostane kakav jeste. Stadion je kao bombona. Može da primi nekih 15.000 ljudi i izgleda fantatsično. Treba videti i doživeti“.

Za Al Sad su u prošlosti igrali Abedi Pele, Romario, Frank Lebef, Ali Dai, Grafite, Raul, Zarate, Ćavi, Gabi, danas su tu Santi Kazorla i Andre Aju. Uvek je neko zvučno ime u ekipi.

„Imaju jasnu politiku. Dovode iskusne igrače iz Evrope, ali ne baš kada su isluženi, već kada mogu da odigraju još dve, tri dobre sezone evropskog fudbala. Imaju dosta svojih reprezentativaca, sada ih je bilo 13 u selekciji Katara i po jedan u Južnoj Koreji i Gani. Samo su Mančester Siti, Barselona i Bajern dali više reprezentativaca za ovo Svetsko prvenstvo. Naravno, ne treba da upoređujemo sa ovim klubovima, ali za azijske uslove je to sam vrh, uz saudijski Al Hilal, klubove iz Irana, Japana, Južne Koreje...“

Ćavi je ovde završio igračku i počeo trenerku karijeru. Koliko im je pomogao?

„Oni kažu da jeste. Prvo kao igrač, pa onda kao trener. Došao je kao starter iz one velike Barselone. Šta dalje pričati? A trenerski je i sebe razvijao. Mogao je i imao je kredit zbog svoje veličine. A ujedno je to bio i dobar marketinški potez. Posle toga su mnogi u svetu saznali za Al Sad, ako nisu znali do tada. Pogotovo kada se iz Al Sada vratio u Barselonu kao trener“.

Da li su se opirali da ga puste kada je Barsa pozvala?

„Koliko sam čuo, nisu. Znaju da je logično da se takav poziv ne odbije. Ali Al Sad je veličina i doći će neki drugi Ćavi. Sada je trener iskusni Liljo, Španac koji je vodio brojne klubove, a pre Al Sada mu je poslednji posao bio kod Pepa Gavrdiole u stručnom štabu Mančester Sitija“.

Na prvi pogled je primetan jak uticaj španskog fudbala...

„Španski lobi je jak ovde. Oni drže kompletne reprezentativne selekcije: od 10 godina do A tima. I tehnički direktor Saveza je Španac. Njima Katar najviše veruje i dao im je odrešene ruke već desetak godina. Oni su nosioci razvoja fudbalskog Katara“.

Kada biste uporedili Al Sad sa evropskim ekipama, koji je to nivo?

„Pa otprilike, to je nivo Dinama, Crvene zvezde, Anderlehta, Fajenorda. Na ovih 13 reprezentativaca, imaš još pet stranaca kvaliteta „liga petice“.

Ipak, reprezentacija je ostavila prilično slab utisak na Mundijalu.

„Slažem se, ali da ih ne upoređujemo sa očekivanjima na evropskom nivou. I tu treba napraviti razliku od utakmice do utakmice. U prvom poluvremenu protiv Ekvadora nisu mogli pas da sastave, dok su u drugom već stajali bolje, a protiv Senagala u narednom meču su mogli da prođu bolje da im je sviran očigledan penal posle kojeg su Afrikanci dali vodeći gol. Taj loš početak na prvenstvu duguju stresu, jer su predstavljali svoju reprezentaciju u svojoj zemlji na prvom Mundijalu i pritisak je bio veliki“.

A praktično je to ista ekipa koja je osvojila prethodni Kup Azije i postala prvak kontinenta...

„Najveću ulogu u prvoj utakmici je odigrao taj pritisak. I naravno, ovo je Svetsko prvenstvo, nije Kup Azije“.

Imali su i čudan način priprema, pola godine su boravili u Evropi, igrali prijateljske utakmice.

„To su možda najduže pripreme u istoriji reprezentativnog fudbala. Pripremali su se šest meseci. Odigrali su puno utakmica, čak imali solidne rezultate. Ali tolika dužina priprema... Igrači su dugo bili van kuće, odvojeni od porodica... Možda bi bilo bolje da su ostali u takmičarskom ritmu klupskog fudbala. Izabrali su najbolje što su imali u Kataru, a možda su se bojali i povreda u klupskoj sezoni. Sama ideja je imala logiku da se pod kontrolom drži kompletan proces od ishrane do treninga“.

Kako izgleda liga Katara?

„U ligi od 12, imaju četiri, pet jako dobrih klubova sa strancima nivoa „liga petice“. Uglavnom to ide po principu „kostura“. Stranci se dovode na pozicije štopera, zadnjeg veznog, centralnog veznog, krila, špica... I tako se pravi osovina tima. Na to se onda dodaju najbolji domaći igrači“.

Mnogo drugačije u odnosu na ono što je Nebojša radio u Holandiji ili Srbiji. Kakvo iskustvo nosi posle tri godine rada u srpskom fudbalu i Spartaku?

„Nije mi žao zbog perioda u Srbiji, jer su ostvareni određeni ciljevi. Četvorica igrača (Vidović, Bijelović, Hrstić i Đurasović) su izbačeni iz mlađih selekcija u startnih 11 prvog tima. To je nešto što me ispunjava. Pokazao sam da se ispravnim radom može stvoriti igrač. Na postavljeni sistem projektovano je još devet igrača koje treba kroz naredne četiri godine profilisati za prvi tim. Ostaje žal što mi je falilo nekih 15 meseci na poziciji glavnog trenera da dovedem Spartak na nivo stalnog učesnika plej-ofa. A tada bi dalja nadogradnja kluba bila da napadamo evropske kvalifikacije“.

Šta vam je falilo u srpskom fudbalu? Nešto što ste hteli da promenite, a niste mogli?

„Nisam ja došao da menjam srpski fudbal. Imao sam odrešene ruke od strane gospodina Simovića da radim. Nedostajalo je više kontinuiteta na poziciji glavnog trenera da dovršim započeto. A ujedno je to i problem srpskog fudbala, jer se treneri menjaju na svaka dva, tri meseca kao na fabričkoj traci. Fali organizacione vizije da se stane iza sistema i cilja. Sve se gleda ad-hok kroz rezultat prvog tima. Da bi se napravio iskorak, treba više te strukture“.

Ipak, nema dilemu na koji način bi srpski fudbal mogao da krene nabolje.

„Kada pogledate lige u regionu, sve su sa 10-12 klubova. Srbiji treba takav sistem takmičenja. Superliga 12, Prva liga 12 i četiri druge lige sa po 12 klubova. Po principu 22 regularna kola i 10 kola plej-ofa i plej-auta. Potpisujem da bi se nivo srpskog fudbala digao za 30 odsto. Sabio bi se kvalitet koji je sada razvodnjen. Ono što moram da pohvalim su kadetska i omladinska liga Srbije koje su stvarno top nivo i odlične su za razvoj mladih igrača. Potrebna je i jedinstvena pionirska liga. To je rešenje srpskog fudbala. Politika i stranke me ne zanimaju, ovo je sportsko rešenje srpskog fudbala“, zaključuje Vučković.