MAS QUE UN CLUB... Milan

 

Dvojka na Barselonu protiv Milana 1,50? Nećemo se zezati... Bukmejkeri možda jesu carevi da ocene kako to sve ide (ko zna kako pogađaju one granice za manje i više koševa???), ali ovoga puta su pokazali veliko nepoštovanje!

Ajde da je Barsa gostovala Deportivu ili Anderlehtu, pa da se razume. Ali, Milan definitivno nije klub koji se sme potceniti ili poniziti uoči meča. Nego lepo da se izađe na travnjak, pa kom opanci kom obojci. Da se vidi je li tika taka ili srce u junaka...

Nema u ovoj priči ni motiva, ni argumenta da se sada nešto šilji olovka na Barseloni. Oni jesu najbolji tim koji se pojavio u poslednjih desetak godina. Oni jesu klub koji vraća veru u pobedu fudbala nad komercijalom. Pa, dovoljno je reći da su u prvih 11 imali 10 igrača iz svoje škole. Ali, teren je jedino merilo.

Niti je Milan klub preko koga se lako prelazi, niti su Španci ikada lako izlazili na kraj sa Italijanima. Barsin moto je „Mas que un club“ („više od kluba“), ali i koreografija Rosonera na sinoćnjem meču sa porukom:„Storia, siamo noi“ („istorija, to smo mi“) govori i o veličini giganta sa San Sira koji sigurno nije zaslužio onakvo potcenjivanje uoči meča.

Jer fudbalska istorija je do sada često pokazivala da tri kluba nikada ne smeju da se unapred otpišu: Milan, Bajern i Liverpul. To su na svojoj koži nebrojeno puta osetili iberijski giganti Real i Barselona.

Treba imati hrabrosti ili da ne kažemo nešto drugo, pa se praviti pametan i reći pred onakav meč da će onakav Milan pobediti i učiniti ovakvu Barsu nemoćnom. Jedan od retkih koji je to javno radio prethodnih dana je bio Silvio Berluskoni.

Skandal majstor, dete zarobljeno u telu potentnog starca, mutan tip, ali iznad svega veeeliki ljubitelj fudbala. On je svojim navijačima za dve i po decenije priuštio Van Bastena, Rajkarda, Gulita, Barezija, Maldinija, Veu, Bađa, Savićevića, Papena, Klajverta, Birofa, Ševčenka, Pirla, Sedorfa, Kafua, Nestu, Rui Kostu, Inzagija, Kaku, Rivalda, Ronaldinja, Ronalda, Pata, Ibrahimovića, Robinja, sada i Balotelija...Ali i Sakija, Kapela, Anćelotija...

Koji navijač ne bi želeo takvog predsednika?

Berluskoni je verovatno najpopularniji gazda fudbalskog kluba ikada. Pojavio se i pre Abramoviča, bradatih Arapa u haljinama ili lukavih Amera koji bi da izvuku neki dinar iz Engleske. Već 27 godina Silvio vedri i oblači u Milanu. Za tih 27 godina, Milan je najtrofejniji klub sveta. Drugi najtrofejniji u Evropi i po broju internacionalnih titula najtrofejniji svih vremena.

Samo je on javno pred meč govorio da je Milan veliki klub i da očekuje pobedu. Možda je i to bio marketing, ali ako njemu posle svega treba marketing, onda neka bude tako...

Berluskoni ima imidž ludaka, pa mu niko ne bi zamerio i da se desilo potpuno suprotno. Uostalom, on je političar. Znamo šta bude sa njihovim obećanjima.

Ali, mora mu se skinuti kapa da je jedan veliki zaljubljenik u fudbal. Istina, više ne troši kao kada je dovodio gore pomenute, ali izabrao je jednu drugu strategiju koja je mimo svih očekivanja dala rezultat daleko pre vremena. U sredu protiv Barselone. Iz Milana su najavili da je ove sezone započet jedan novi ciklus i smena generacija. Počelo je da se radi s mlađim kategorijama (danas su izborili polufinale nezvaničnog SP u Vijaređu) i doneto je pravilo da sve ekipe od petlića do prvog tima igraju u istoj formaciji. To je recept koji su prepisali od Barselone, a Katalonci od Ajaksa. Sa ciljem da ekipa koja će još biti ojačana mladim talentima poput Saponare, Salomona, Mastura i ostalih dostigne svoj vrhunac tamo negde oko 2016. godine.

Ovo protiv Barselone je bilo iznenađenje i za sve njih. Osim možda za Maksa Alegrija koji je mirno pripremao utakmicu, slušao kako ga mediji prozivaju da će mu Berluskoni sastaviti taktiku, a onda postavio rebus u kojem moćna Barsa nije rešila ni prvo slovo.

Još jednom se pokazalo da Barsa retko kada može da izađe na kraj sa starim, dobrim katanaćom. Već su polomili zube na Murinjovom Interu, isto ih je zadesilo i na Di Mateovom „italijanskom“ Čelsiju, a sada su bilo još nemoćniji protiv Alegrijeve kompozicije. Za razliku od Intera i Čelsija protiv kojih su i imali šanse, protiv Rosonera gotovo da nisu zapretili, pa je pretilo da Abijati ostane neocenjen. Alegri je izvukao 101 odsto iz ekipe, Ambrozini pokazao da je veteran od 35 godina neophodan u ovakvim mečevima, a neki momci poput Abatea, Konstanta ili Zapate odigrali mečeve karijere. Alegri je položio maturu iz katanaća, sada ga očekuje diplomski na Nou Kampu. Ako i to položi, pokazaće da je dostojan naslednik velikih prethodnika poput Nerea Roka, Ariga Sakija ili Fabija Kapela.

Kataloncima definitvno nikada nije prijatno na Apeninima, što se vidi i kroz brojke njihove prve perjanice Lea Mesija. Najbolji igrač sveta je u Italiji gostovao devet puta i u tim mečevima postigao samo tri gola. Sva tri iz penala! Stvarno mu ne leži italijanski autobus, a posebno upada u oči činjenica da Alegri nije želeo da stavlja ni flastere, ni markacije na njega, već je isti recept primenio na sve igrače Barselone. Ali, kada se odseče Ćavi, kada se spreče greške u odbrani na presing Pedra i kada se zaustave i čuveni dupli pasovi Mesija sa Danijem Alvesom, izgleda da nije ni potrebno zalepiti nekog destruktivca na Lea.

Alegri je ostao miran tokom celog meča, a više od ta dva postignuta gola može da ga raduje činjenica da često kritikovana odbrana Rosonera nije dozvolila Kataloncima nijednom da se ušunjaju u šesnaesterac. Zato što je prva linija bedema počinjala od Pacinija i El Šaravija koji su ostavili i poslednji atom snage vraćajući se u odbranu.

Mnogo je to sve podsetilo na Atinu 1994. godine kada je Kapelo bez ikakve emocije na licu gledao kako njegov Milan gazi po Krojfovom Drim timu. Čelična odbrana i oslanjanje na individualni kvalitet u kontra-napadima. Samo što je tadašnji Milan bio daleko jači od ovog današnjeg i imao Savićevića, a sada ima talentovanog El Šaravija koji je onom asistencijom ipak pokazao da je satkan od finog fudbalskog materijala.

Upravo taj predsednik i taj trener su dokaz da je Milan i dalje veliki klub, koji nema potrebu da se unapred preda pred bilo kojim rivalom, pa taman se on zvao i Barselona.

I opet, ovo je samo prvo poluvreme. Milan je završio tek pola posla, druga polovina ga tek očekuje. Znali su oni da prkockaju i 4:1 protiv Deportiva i 3:0 protiv Liverpula, umalo i 4:0 protiv Arsenala prošle godine. U poređenju sa tim rezultatima ovih 2:0 protiv Barse deluje tanko. Ali, veliki klub pokazuje veličinu i van svog ognjišta, a Milan je i u prošlosti znao da baci Nou Kamp u očaj. Od 2000. godine, tamo su gostovali pet puta, jednom pobedili, dva puta igrali nerešeno i dva puta poraženi, od čega je jedan bio onaj poraz prošle sezone kada ih je sudija isekao penalom dosuđenim Nesti.

Ako opet postave onakav bedem pred talase napada Barse i izdrže, onda je i definitivno jasno da katanaćo nije izumrla vrsta, kao ni da ova Barselona nije najbolji tim ikada što su mnogi počeli da tvrde. Onaj ko gubi, a na terenu drži Busketsa se ne može nazvati nekom ultra ofanzivnom orijentacijom. Kladionice nisu, ali izgleda da Barsa jeste osetila veličinu Milana na San Siru, pa otuda i ta bojažljivost da se krene svim silama na gol u gostima. Jer šta ako se primi treći? U šali bi mogli da pomenemo da je najveći respekt pokazao Đerar Pike. Ne zbog igre, već što je sinu dao ime Milan. 

Ne bi trebalo opet bukvalno shvatiti i kladioničarske kvote pred revanš. Milan je sinoć u finišu imao par kontri da postigne i treći gol, a Alegri je posle meča rekao.
"Po treći gol idemo na Kamp Nou. Večeras nam nije bio potreban".

Na Nou Kamp dolazi veliki klub, što može da bude lansirna stanica za jednu novu generacija. Neki momci poput Nijanga, Konstanta, Zapate, Traorea imaju priliku da se dokažu i da se ljudi pred TV prijemnicima više ne pitaju: „A, otkud ovaj u Milanu?“. Za El Šaravija, Pacinija ili Montoliva je to šansa da opravdaju uloge Ševčenka, Inzagija, Pirla... 

Piše: Aleksandar Gligorić
[email protected]