PRELAZZI: Crvene zastave Kristijana Lukarelija

Junak ove priče verovatno nikada nije video tu ikoničnu fotografiju, jednu od onih koja svedoči, više nego ijedna nabusita izjava lažnih patriota, o slobodarskom duhu ovog naroda.

Nije je video, ali je toliko puta i nehotice odglumio, kada bi postigao gol i podigao pesnice u vazduh. To je ona crno-bela slika jugoslovenskog narodnog heroja Stjepana Filipovića, nekoliko trenutaka pred smrt, kada mu je već omča oko vrata postavljena, dok okupljeni narod gleda mladića, radnika, partizana kojeg su kolaboracionistički četnički odredi predali nemačkom okupatoru.

Stevo Filipović drži šake u vazduhu. Nešto govori, možda i peva. Slavi život, borbu, slobodu, nepokorenost. Ako se Ljubo Čupić, na onoj drugoj fotografiji vrednoj nošenja u novčaniku, smeje fašistima, Stevo ih otvoreno izaziva. Njegove pesnice čine ga većim od svih koji će nastaviti da žive posle tog majskog dana u Valjevu 1942.

 

Stjepan Stevo Filipović, 26, captured by the Nazis and about to be hanged: "Death to fascism, freedom to the people!" pic.twitter.com/4iPSbBSg3g

— Goran Gligović (@EveryGogi) April 6, 2017

Kristijano Lukareli, jer reč je o njemu, opet, toliko je upoznat sa komunizmom i levičarenjem da je možda i znao za tu sliku. I za neke tamo Srbe, tu u komšiluku, na Balkanu, koji nikada nisu dali na sebe...

Možda, pak, i nije, ali bi mu se poređenje nesumnjivo dopalo: svaki put kada bi narodni heroj Livorna, tog čudnog, istorijski i arhitektonski šarenog i kosmopolitskog grada u Toskani, postigao pogodak – a dao ih je 202, na 498 utakmica koliko je odigrao u karijeri – podigao bi, poput Filipovića, obe pesnice u vazduh, odnekle bi se začuli taktovi pesme “Bella Ciao”, namignuo bi Če Gevara sa majice koju je špic nosio ispod ljubljenog dresa, a njegovi drugovi sa Curva Nord, okupljeni pod petokrakom i pod zastavom na kojoj piše Brigate Autonome Livornese (osnovani su 1999. godine, pa je Kristijano nosio broj 99), zapalili bi baklje.

Crvene kao krv, kao ljubav, kao osveta, kao strast, kao ustanak.

Dobro, ne svaki put; jednom je skinuo dres, položio ga na ivicu terena i vodio nežnu, penetrativnu ljubav s njim, što je ostalo najbizarnije, a svakako najpohotnije slavlje jednog gola u Seriji A...

Priznajte da je mnogo bolje od ljubljenja grba, to svako može, to svako radi.

Malo je igrača kao što je bio Kristijano Lukareli; malo je ljudi kao što je bio dečak odrastao u previše siromašnom radničkom naselju zvanom Šangaj u crvenom Livornu (“Znate kakve su to zgrade bile? Kad god bi išao u WC, ceo soliter je znao šta tamo radiš”), gde je fudbal bio jedina zabava, jedini spas i jedina razbibriga, sem demonstracija, sem štrajkova, sem glasanja za ovde osnovanu Komunističku partiju Italije.

Lukareli je bosonog i musav sa svojim bratom Alesandrom udarao loptu, a pošto su uličice bile uske, on je rastao u vazduh, gore i gore, sve dok ne postane robustan, moćan, snažan, špic koji je mogao da u platinasto doba Serije A proturi dvadeset i više lopti iza najboljih svetskih golmana.

I da onda podigne ruke, ka svojim ljudima, kao Stevo Filipović.

Avanti o popolo, alla riscossa...

(I Alesandro, takva je to familija, zaslužuje jednu posebnu priču. To je onaj momak koji je ostao u svom klubu, u Parmi, i kada je ona proterana u Seriju D. I još je, na pragu pete decenije života, u malom velikom timu, koji ovih dana, baš kao i Livorno, pokušava da se izvuče iz Lega Pro i vrati makar u Seriju B, o čemu ste mogli čitati i na MOZZART Sportu)

Retki igrači, kao što je bio – kao što je i dalje, makar još jedan meč, a potom i zauvek – Frančesko Toti, provedu celu karijeru u jednom klubu; no možda su još ređi oni koji sticajem okolnosti postaju globtroteri, kojima karte padnu tako da moraju da se seljakaju, a uprkos tome nikada ne zaborave ko su i odakle su. Oni i pate i tuguju i navijaju i vole svoj grad izdaleka, hvatajući svaki trenutak koji mogu da budu s njim.

Ponekad čak i preteraju, ako se to može uopšte reći za ljubav.

Proleća 2003. Lukareli, posle Peruđe, Kozence, Padove, Atalante, Valensije i Lećea, igra u Torinu, u Seriji A – nije mu išlo te sezone, svega jedan gol na 26 mečeva; videlo se da su mu misli negde drugde – a Livorno ima odlučujući meč u Seriji B, za ulazak u elitu, na stadionu “Armando Piki“, nazvanom po legendarnom liberu poniklom u Livornu, koji je slavu stekao u Interu Elenija Erere.

Lukareli je uoči tog vikenda isfolirao povredu. Umesto da putuje sa svojim klubom, došao je doma, sa ljudima sa kojima je odrastao na tribini gledao je meč i potom, kada je Livorno pobedio, ušao na teren.

Valjda je tamo, dok su ga pucale emocije, među maskirnim uniformama i svim tim srpovima i čekićima, shvatio da će igrati, po svaku cenu, za svoj klub u Seriji A. Da ne postoji mesto na kojem bi radije dizao pesnice u vazduh od doma. (Livorno se tada vratio posle poluvekovnog izgnanstva iz najvišeg ranga, kada su prestali da dišu svi koji su se sećali sezone 1943. i drugog mesta u prvenstvu, tik iza Grande Torina).

Odbio je mnogo novca. Kolaju priče da bi u nekom većem timu, pa i u Torinu, zaradio i milijardu tadašnjih lira (oko 500.000 evra). Koliko god, bilo bi više nego u siromašnom Livornu, ljutoj opoziciji tadašnjoj vlasti oličenoj u drugom mandatu Silvija Berluskonija u Palati Kiđi i u poslednjem uspešnom mandatu Silvija Berluskonija na San Siru.

Pa šta. Lukareliju to nikada nije bilo važno.
“Neki igrači sebi sa milijardu lira kupe ferarija ili jahtu; ja sam sebi sa tim parama kupio samo dres Livorna”.

Nije, onda, ni moglo da bude drugačije, nego da Lukareli pred svojom rajom bude ubitačniji nego ikad: 24, pa 19, pa 20 golova za Livorno u tri sezone u Seriji A, uz evropski izlet posle “Kalčopolija”, kada će ga videti čak i Beograd.

Nije dao gol, možda iz pijeteta prema petokraci u Partizanovom grbu; ali da stvar bude volšebnija, to je, sećamo se, u poslednjim trenucima meča na JNA učinio golman Marko Amelija. Sasvim u duhu kolektivizma i samoupravljanja...

Lukareli je bio klasična, “teška”, gotovo engleska devetka (mada bi u njegovoj domovini više voleli paralelu sa Silvijom Piolom), ona koja otvara prostor saigračima i deli pasove okrenuta leđima golu, ali bio je i dovoljno “startan” da se dokopa svih onih “ničijih lopti” i spretan da ih pospremi iza linije. Bio je inteligentan igrač, koji ne bi bezglavo jurio za fudbalom, već cenio gde će se ovaj naći u narednih nekoliko sekundi.

Zanimali su ga fudbal, politika i Livorno. Tim trima stvarima se predavao, i za njih i kroz njih živeo. I to mu se moralo isplatiti.
“Kada sam odrastao, nisam ni sanjao da ću biti bogati fudbaler. Svi oko mene su se kleli u Če Gevaru. Sada sam bogat, sada sam poznat, ali sam ostao veran svojim korenima i svojim idealima. To je vrednost, a ne defekt”.

Ako je Livorno bio antiteza Milanu i ostalim gigantima, kada je svojim gotovo naivnim poštenjem u jeku epidemije nameštanja delovao kao svetionik u Seriji A, a njegovi navijači levičarili do besvesti (i do neukusa, kao kada bi slavili Staljinov rođendan), onda je Kristijano Lukareli s jedne strane bio negacija imućnim, slavom obezglavljenim superstarovima; s druge, one političke, jednom drugom velikom špicu, Paolu di Kaniju, koji je vladao na kontraškoj, ultradesnoj strani političkog spektra.

Ništa od ovog u crveno obojenog podsetnika nije bilo slučajno. Nismo se ni Kristijana Lukarelija setili tek tako; ne, on je sa svojim pedigreom, načinom razmišljanja i shvatanja fudbalske igre jednostavno morao postati trener. Tako nam se i vratio u newsfeed.

Posle početnih neuspeha (u Italiji se to posmatra kao prirodan proces učenja i ne predstavlja smrtnu presudu za CV budućeg šefa stručnog štaba; gotovo svaki od sjajnih italijanskih alenatorea doživeo je brodolom dok je tek učio da upravlja plovilom), koliko-toliko se stabilizovao daleko na Siciliji, u Mesini.

Jug je i inače privlačio Lukarelija, koji je dve poslednje igračke sezone proveo u Napulju, hvatajući poslednje beleške od čoveka koji ga je u Livornu tako dobro razumeo, i kojeg i dalje smatra idolom i trenerskim učiteljem, da, od Valtera Macarija (“Voleo bih da moji timovi igraju kao Macarijevi; ofanzivno, ali organizovano“) – a koji je, eto, u sredu popodne dobio šut-kartu iz termolabilnog Votforda.

Mesina, pre deset godina prvoligaš, ove je sezone pod Lukarelijem izborila opstanak, iako je imala veoma mali budžet, a igrači nekoliko meseci nisu dobijali svoje skromne plate (oko 1.300 - 1.400 evra u proseku) niti im je bilo dozvoljeno da treniraju na njihovom stadionu.

Kristijano je izrazio želju da ostane, no sada od predsednika i lokalne samouprave traži kakve-takve garancije da će biti novca za takmičenje i pokoje pojačanjce; ukoliko to ne bude slučaj, Lukareli će lako spakovati prnje i naći pašnjake nove. Njemu makar to nikada nije predstavljalo problem...

No i nešto drugo ga je ovih dana vratilo u žižu italijanske javnosti: u intervjuu za francuski časopis So Foot, Lukareli je obnovio pitanje koje muči mnoge. Da li je njegovo političko opredeljenje bilo ometajući faktor tokom karijere? Ima li mesta za levičare na terenu, pošto ih na tribinama uglavnom nema? Njegovi prijatelji iz Brigate Autonome Livornese imaju sjajne odnose sa AEK-om i sa navijačima Marseja, te neku vrstu “sporazuma o razumevanju” važnosti borbe protiv fašizma sa Seltikom, podsetio je, i tu se negde spisak okončava. Premalo za zemlju koja ima onoliko lepe partizanske pesme; ali šta bismo tek onda mi, potomci Stjepana Filipovića, morali da kažemo...
“Kad sam ja igrao, otvoreni levičari bili smo samo Zampanja (Rikardo, ponajviše ga pamtimo iz Atalante, prim. aut.) i ja. Bilo je još onih koji su mislili kao ja, ali su se plašili to da kažu. Jer, Italija je tradicionalno desničarska zemlja. To što sam komunista mi nije dalo prednost. Naprotiv. A bio sam samo normalan. Biti normalan u današnjem fudbalu je abnormalno”.

Gde će Macarijevog prilježnog učenika put dalje odvesti? Opet na sever, ka rodnoj grudi, krvlju poštrapanoj? Ili će ostati među strastvenim Sicilijancima? Ima li petogodišnji plan, ima li koga da povede na radnu akciju, može li komunista da obuzda individualce koji vladaju današnjim fudbalom?

Možda od njega, na koncu, i ne bude veliki trener. Eh, nema veze; dovoljno je svom gradu i toj ludoj Seriji A podario golova, dovoljno puta dizao je prkosne pesnice u vazduh, jednom je vodio ljubav sa voljenim dresom pred desetinama hiljada svedoka, odrekao se pola miliona evra da bi ispunio dečački san...

Možete se slagati s njegovim političkim opredeljenjem ili sa onim što je rekao u poslednjem intervjuu, ali niko ne može da ospori kakvu nam je priču dao momak s istetoviranim grbom Livorna i brojem 99 na dresu.

Ah, da, kažu da mu telefon i dalje zvoni na melodiju “Bandiera Rossa”...

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta