PRELAZZI: Nemaju vojsku, valja ih napasti
Vreme čitanja: 6min | ned. 17.06.18. | 08:58
Pa neka naši uvaženi protivnici, ma koliko da su hrabri, shvate što pre da su, nazdravlje Centralnoj Americi i svim njenim diktaturama, ipak malo manje ratnički narod od ovog ovde
Volimo da mislimo da se burna prošlost dešava samo nama, ali istorija Centralne Amerike, to je napaćeni mladić u maskirnoj uniformi, pun rana od komaraca napupelih posle kišne sezone.
Od sandinista u Nikaragvi, preko tridesetogodišnjeg građanskog rata u Gvatemali i tek nešto kraćeg sukoba u Salvadoru – o Karibima, sve sa Grenadom, da i ne govorimo – relativno male zemlje imale su svoju debelu porciju diktatora, propovednika, američkih intervencija, sovjetskih podrški i uplakanih majki i sestara...
Izabrane vesti
Gotovo svi, sem Kostarike.
Rata se u ovoj zemlji sećaju samo oni najstariji: krajem četrdesetih, diktatura Teodora Pikada Mihalskog izazvala je otpor stanovništva, ad hok organizovane grupe otpora ujedinile su se i tokom okršaja koji su trajali ravno 44 dana stradalo je više od dve hiljade ljudi.
Kostarikanci su tada rekli: nikada više. Odmah po vaspostavljanju mira, kada je ženama i crncima najzad dato pravo glasa, Kostarika je postala prva zemlja na svetu – svega nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata, eto toliko je to bilo hrabro i napredno – koja je ukinula vojsku.
Da, nikakva armija ne postoji već sedamdeset leta, Kostarikanci su se okrenuli demokratiji i progresu umesto zveckanja oružja i natezanja sa komšijama na trusnom području (zvuči li poznato?), i danas su retki svetionik slobode i napretka u volatilnom, previše siromašnom delu planete.
Možda su i zato, od svih nacija u okolini, ne računajući velikog brata Meksiko, uspeli u fudbalu.
I eto pravog paradoksa: nemaju vojsku, ali igraju defanzivno; nemaju vojsku, ali su opaki ratnici, što će Srbija verovatno dobrano osetiti na svojoj koži, cevanicama i laktovima; nemaju vojsku, ali im je trenutno glavna zvezda i najveća prepreka našem preko potrebnom osvajanju tri boda – ministar odbrane, Kejlor Navas...
To govori dosta o promeni koja se dogodila u poslednjih nekoliko mundijalskih ciklusa, kada su Kostarikanci od vesele družine sastavljene da uveseljava prvo svoj narod, a onda i da koloritom ukrasi Svetski kup, postali drčna, bezobrazna skupina koja kao da je odrasla u kasarni, sve se zajedno tuširajući i pevajući koračnice.
Nekad, zaista, nije bilo tako.
Pojavili su se u Italiji 1990, svega nekoliko meseci ranije doneli su sjajnu odluku da angažuju našeg Boru Milutinovića, momak po imenu Kajaso je u Đenovi šokirao planetu a Škotsku, tada još ambicioznu Škotsku, poslao u nokdaun od kojeg se ova, čini se, nikada neće oporaviti, a onda je u 87. minutu treće utakmice u grupi, protiv Švedske (čijom odbranom je još komandovao elegantni Glen Hisen), Ernan Medford postao, i zauvek ostao, heroj nacije od četiri i nešto miliona stanovnika.
Medforda smo, sticajem okolnosti, uskoro i bolje upoznali: došao je skupa sa još jednim sunarodnikom tog leta nakon Mundijala, kao mini-superstar, pravo u Jugoslaviju, u Zagreb. U dres Dinama.
Posle samo jedne polusezone valjda će i on shvatiti o čemu se radi i pobeći glavom bez obzira (prvo u Beč pa u Đenovu) pre no što se to poslednje izdanje jugoslovenske lige privede kraju, ali ostaće upamćeno da je postigao četiri gola na 14 mečeva za “Modre”, i da ga je mogao videti i Beograd – budući prvaci Evrope tukli su Dinamo 3:1 u novembru, uz dva pogotka Binića, a napred su za Zagrepčane igrali Davor Šuker i Ernan Medford...
Pa ipak, neće vam ni o njemu, iako je veliko ime, danas pričati Kostarikanci kao o čoveku koji ih je naterao da se nepopravljivo zaljube u fudbal i postanu redovni učesnici završnice svetskih prvenstava. Bio je to jedan drugi tip, koji se samo sticajem okolnosti danas oko 13.50 neće rukovati sa Mladenom Krstajićem...
Paulo Vončop trebalo je da vodi Kostariku na ovom Mundijalu, ali Paulo Vončop nije bio dovoljno normalan to da uradi.
Najveći – i stasom – sin Kostarike izabran je da osmisli novi ciklus i da učini makar jednaki korak kao pre četiri godine u Brazilu, kada su bili hit nad hitovima; no već u prvoj godini mandata, na jednoj utakmici mladih selekcija kojoj je kao selektor prisustvovao, Vončop se potukao sa pripadnikom obezbeđenja i podneo ostavku, uz obrazloženje da ne želi da bruka i pravi problem svojoj voljenoj zemlji.
A kakav je igrač bio i šta je znao! Visok i baš krakat, sa kojim kilogramom manje od onoga što propisuju lekari, po terenu se kretao kao gazela. Tako su, makar, govorili oni koji su ga cenili. Oni drugi, mada ih nije bilo mnogo, pre bi ga uporedili sa nezgrapnom vetrenjačom...
Doveden je u ono vreme kada se Premijer liga tek usuđivala da zagrabi u fudbalsku provinciju i/ili egzotiku. Nogu je povukao Midlzbro, a onda je Derbi Kaunti, poznog marta 1997, za nekoliko stotina hiljada funti doveo dvadesetogodišnjeg Kostarikanca, pravo iz domaćeg prvenstva.
Prvi meč – Old Traford. Duel sa šampionima. Na početku je glavom namestio Ešliju Vordu, a onda je usledio trenutak magije, od onih trenutaka za koje vam se čini da su i tada trajali večnost, kao što traju i danas. Kostarikanac je uzeo loptu na sredini terena, video da mu otvaraju prostor, valjda su iskusni Fergusonovi momci bili u jednakom zbunu ko je sad taj lik što i ne izgleda kao fudbaler, i to zelenilo ispred sebe je Vončop iskoristio kao retko ko.
Prešegao je i Fila Nevila i Garija Palistera, stigao za dva i po koraka do šesnaesterca, oko njega su se stvorila četvorica, ali nije mario i bilo je prekasno za sve, sem za slanje lepe, skakutave, čudesno precizne lopte tačno pored Šmajhela i tačno pored stative.
Sa prave strane pored stative...
Taj gol izabran je za najlepši u istoriji Derbi Kauntija, a Derbi Kaunti postoji već 134 godine i ima dve titule prvaka Engleske.
Nema, makar ne trenutno, i možda se nekada vratimo na njega, veze što je Vončop kasnije odigrao mnnogo manje nego što je mogao; za to su, uostalom, krive i povrede, ali i fakat da mnogi treneri nisu znali šta s njim da rade, pošto je stvarno izgledao kao da je rođen za razarača, a u stvari je imao i brzinu i pregled i tehniku, pa i kretanje, što je pozornica snova videla iz prvog reda.
Na kraju mu je glave došla i taktika, polako su svi odustajali od igre s dva klasična špica, Vončop je imao simpatične sezone u Vest Hemu, a onda bio i kultni lik onog izvornog Mančester Sitija, pre nego što će, posle sunčanja u Malagi, nestati u anonimnost.
Osnovna pouka Paula Vončopa, najboljeg strelca u istoriji Kostarike i čoveka koji je za “Tikose” postigao tri gola na svetskim prvenstvima, jeste da je taj narod stvarno rođen da iznenadi. Ako ih pustite, kao njega tog popodneva...
Generacija koju sada predvode Kejlor Navas i Brajan Ruiz zapravo je odrasla na legendama o Ernanu Medfordu i Paulu Vončopu, selektoru do pre dve-tri godine, i ne treba im dati šansu da pomisle da su nas prevarili.
Dobro, šta onda raditi sa Kostarikom? Kako protiv nacije koja nema vojsku, a ima vrhovnog komandanta, i borbeni mentalitet, i sposobnost da se ukopa u rov?
Napasti, naravno...
Znamo da pripremne utakmice ne znače ništa – ili se makar nadamo da pripremne utakmice ne znače ništa? – ali Kostarika je, uprkos svom kredu, pokazala i protiv Engleske i protiv Belgije da je najranjivija kada im ne date da dišu; neće Srbija, makar sudeći po onome što javlja dugokosi izveštač, napasti sa dva špica, kao što niko i ne napada odavno, ali hoće sa dosta ofanzivnih igrača.
I to je sigurno jedini način na koji golman što puca od samopouzdanja može da se stavi na teške muke.
Mnogo se priča o tom Brazilu pre četiri godine, ali tada je ova generacija kostarikanskih fudbalera bila na vrhuncu moći. Mnogi od njih u međuvremenu su ili izgubili korak i dah ili nisu više toliko važni u svojim klubovima.
Tu je i stvar sa njihovim godinama. Čini se, makar odokativno, da nijedan tim od onih koji su bili i u Brazilu i u Rusiji nije toliko malo menjao, a ne računajući nikad neostvarenog talenta Džoela Kempbela, imaju po trideset i kusur leta.
Kostarika će se braniti, a na Srbiji je da napadne, sa svih strana...
Pa neka naši uvaženi protivnici, ma koliko da su hrabri, shvate što pre da su, nazdravlje Centralnoj Americi i svim njenim diktaturama, ipak malo manje ratnički narod od ovog ovde.
Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images