D. NedeljkovićBarjak Crvene zvezde
Vreme čitanja: 3min | pet. 21.08.26. | 10:00
I opet je Mirko Ivanić otvorio rajska vrata crveno-belima, kao mnogo puta u poslednjih sedam godina
Kada bi moglo vreme da se vrati... Odmah da se ogradimo, ova rečenica s početka teksta, ne aludira na lošu zaostavštinu Dejana Stankovića, niti bi trebalo da asocira na to što je srpskom šampionu u vrlo delikatnom periodu života u ovoj zemlji potreban trener stranac. Imun na kritike, komentare, operisan od toga šta će neko reći tokom dokoličarenja u vračarskim kafićima. Do daljeg Albert Rijera će biti pošteđen od toga.
Uspeo je španski stručnjak da dobije jedan veliki plus i donekle sebi olakša naredni period. I naravno ne treba glorifikovati, niti dizati euforiju posle pristojne partije koja nije bila spektakularna. Ali Crvena zvezda je delovala uredno, tačno, precizno. Kao u Malmeu (još ne kao u Lilu), samo što bi pod Albertom Rijerom tek trebalo da se potvrđuje. Lepo je primetio čovek sa Majorke „da ga predsednik nije doveo samo zbog rezultata, već da Zvezda napreduje kroz igru“.
Izabrane vesti
Srpski šampion još nije skinuo crninu usled teškog eliminacije od Ber Ševe, i za ono što Rijera poisovećuje sa perfekcionizmom biće potrebno mnogo vremena. Odokativno šest meseci. Možda i duže, uz dodatnu selekciju tima.
Ali uspeo je, kao svojevremeno Vladan Milojević i čak Dejan Stanković, da savršenom terapijom izleči izgubljene fudbalske duše. Konačno je Miloš Veljković izgledao kao reprezentativni štoper, Rade Krunić je priča za sebe, Marko Arnautović je, iako prosečan, davao dubinu crveno-belima. Da, ugurao se u gro plan čovek koji je više od simbola Crvene zvezde.
Tačnije, Mirko Ivanić je barjak Crvene zvezde. Gospodin novog vremena je kao mnogo puta ranijih godina otvarao vrata raja. Mnogo toga je već rečeno o mirnom momku iz Bačkog Jarka, svemu što je uradio za Crvenu zvezdu. Njegova posebnost ogleda se u tome i što može brzo da se prilagodi na zahteve novog trenera.
Naznaka velike ere viđena je dolaskom Dejana Stankovića na klupu Crvene zvezde. Bio je te zime 2020. godine Mirko Ivanić u magarećoj klupi, kao neko ko će teško dobiti šansu. Ali je upravo u korona godini Mirko Ivanić počeo da igra fudbal nalik onom u Vojvodini i BATE Borisovu. To je ono što znamo.
.jpg.webp)
Šest godina kasnije, posle teškog perioda neigranja, Mirko Ivanić se ponovo suočavao sa sumnjičavim pogledima, i onim stereotipom da u jeseni karijere ne može da istrpi evropski intenzitet. Na to su se nadovezale i loše ofanzivne odluke kapitena u Mađarskoj tokom prvog meča protiv Ber Ševe. U jednoj situaciji je bespotrebno pokušao lobom, iako je imao otvoren prvi ugao. U drugoj je mogao da provuče paralelu ka Brunu Duarteu posle okreta. To nije prvi put da je Mirko Ivanić seo o rolerkoster emocija i različitih stanja. Prošle godine je promašio zicere protiv Seltika i Porta, ali je otvorio vrata raja iznuđenim penalom u novembarskom sudaru sa Lilom.
Resetovan je Mirko Ivanić na početni period Dejana Stankovića. On jeste kapiten, dugo je prisutan, ali nije neko koga treba podrazumevati kao tehnološki višak svaki put kada se desi poraz, samim tim pokrenuo se revolucionarne priče o velikom rezu u svlačionici. On je neko ko je spuštene glave, vrlo kulturnu, primao kritike. Nikada nije pravio probleme, javno apelovao da mu treba povećati godišnja primanja. Bio je i ostao profesionalac, koji delima pokazuje lojalnost Crvenoj zvezdi.
Da ima mangupsku crtu u sebi, da je nekada bio više emotivan, moglo bi se diskutovati o tome šta je hteo Mirko Ivanić da poruči identičnim radovanjem posle golova Viktoriji Plzenj. Simptomatično je dao je oba puta trčao ka zapadnoj tribini, tamo gde sede najžešći kritičari svega, i odakle možete čuti zvižduke posle 25 minuta.
Simptomatično je da je oba puta Mirko Ivanić proslavljao golove stavljajući kažiprst na uvo. To je ona poruka: „Da vas čujem sad“.
Samo što Mirko Ivanić nije taj tip. On je barjak Crvene zvezde. I biće tako dok on bude želeo.