Fejsa way: Od Džombine žrtve do najpotcenjenijeg igrača srpskog fudbala
Vreme čitanja: 4min | čet. 10.10.24. | 11:47
Primer trofejnog igrača pokazuje neke infantilne navike ovdašnje javnosti, ali i koliko je marketing važan u savremenom fudbalu
Ispod radara, tokom reprezentativne pauze kada je žiža javnosti okrenuta košarkaškim temama, Ljubomir Fejsa je obelodanio kraj karijere, posle 23 titule i igranja za takve velikane kao što su Partizan, Benfika i Olimpijakos. Odluka da bivši reprezentativac Srbije kupi papuče i započne penzionerski staž zaslužila je samo nekoliko redova u najuticajnijim srpskim medijima. Govori to o infantilnosti ovdašnje javnosti, kao i o činjenici da je marketing jedan od najvažnijih segmenata savremenog fudbala. Možda i najvažniji.
Teško da će iko ikada odati odati priznanje Ljubomiru Fejsi, osim onog protokolarnog kada se pomene broj titula, za sve što je radio uklizavajući od Lisabona, preko Atine, do saudijskih pustinja. Da nazovemo stvari pravim imenom: Ljubomir Fejsa je za mnoge samo igrač pod rednim brojem, jedan od mnogih, jer se njegovo obitavanje na elitnim arenama zasnivalo na agresiji, pretrčanim kilometrima, dobroj anticipaciji... Nikada se nije uklapao u romantični balkanski narativ, toliko detinjast, da je u fudbalui samo važno driblati i davati golove.
Izabrane vesti
Ima naravno i do Fejsinih navika jer je koračajući ka profesionalnom fudbalu bio lišen adekvatne pomoći stručnjaka. Nije radio na samopromociji, nije imao prisan odnos s novinarima, niti se trudio da u izjavama bar jednom godišnje izađe iz klišea o „dobro priremljenoj utakmici, dogovoru iz svlačionice, srcu na terenu“.
Sasvim sigurno je Fejsa jedan od najpocenjenijih igrača u istoriji srpskog fudbala. Ko je jednom bio u Lisabonu spoznao je koliko je Benfika veliki klub, povremeno nabijen histerijom i tenzijom. Ko je jednom izašao na trening centar slavnog portugalskog kluba, shvatio je da je boravak tamo ekvivalent obuci za Legiju stranaca. U takvom okruženju, gde se sliva ogroman kvalitet iz svih delova Evrope i Južne Amerike, Ljubomir Fejsa je obitavao sedam godina. Tamo nije bio samo broj, već je i danas referentna tačka kada se povede reč o tome kako treba da se ponaša i igra član Benfike. O tome će vam naširoko pričati portugalski novinari, koji su mu svakodnevno brojali tačne pasove i broj pretrčanih kilometara.
Ljubomir Fejsa je osvojio više titula u karijeri nego što je postigao golova. Ali ko je hteo, mogao je već 2006. godine da nasluti da će momak iz Vrbasa biti svetska klasa. Tada je kao 18-godišnjak igrao protiv Crvene zvezde, i vrlo dobro parirao veznom redu crveno-belih sa Dejanom Milovanovićem i Segundom Kastiljom. Da se danas igrač takvog tempa pojavi na terenima Mozzart Bet Superlige, početna cena bi iznosila 7.000.000 evra. Možda i više.
U tim tinejdžerskim danima Ljubomir Fejsa nije bio svestan sopstvene vrednosti. Neki drugi jesu, pa je vrlo brzo Fejsa postao "zatočenik" tadašnjeg prvog čoveka kulskog Hajduka Nikole Džombe. Putovao je Džomba po Evropi tih dana, nudeći na sve strane igrača koji u mlađim kategorijama nije bio prepoznat od strane Crvene zvezde, Partizana i Vojvodine. Nije bio zadovoljan onim što Herta nudi, da bi na rejting Ljubomira Fejse najviše uticala odluka Nikole Džombe da ga suspenduje i udalji iz tima. Razlog: odluka mladog veziste da bez znanja kluba ode u Mec i potpiše za taj franucki klub. Kompletna fudbalska organizacija, s dugogodišnjim autoritetima poput Milovana Đorića i Tomislava Karadžića, digla se na noge. Kumili su i molili Džombu da promeni odluku i ukine suspenziju Fejsi kako bi igrao na Prvenstu Evrope za omladince u Austriji 2007. godine.
"Tooo, u ponedeljak dolazi Fejsa. Sve sam se dogovorio s Nikolom“, slavodobitno je u hodniku austrijskog hotela govorio Milovan Đorić.
Život u zlatnom kavezu u Kuli, čije ključeve je imao samo Nikola Džomba, sigurno je uticao na to da se kloni velike scene, da i u danima najveće slave izgleda prilično ravnodušno. S nekom ravnodušnošću, pulsom koji je retko kada bio na 200, Ljubomir Fejsa je nosio dres Partizana. Bio je verovatno jedan od najboljih igrača Parnog valjka od 2008. do 2011. godine, ali na leđima je imao breme visokog obeštenja od preko milion evra, što je u to doba bila astronomska cifra za srpski fudbal. Morao je da sluša pesme o tome kako je „spor kao kornjača“. I ponovo da se vratimo na ovdašnji mentalitet i poglede na fudbal. Klubovi su rivali, ali sportska neobrazovanost tih stihoklepaca jednaka je onima koji su govorili da je In Bom Hvan "velika prevara", i da za te pare mora da preševa petoricu igrača.
Za Ljubomira Fejsu je posle Olimpijakosa najveća sreća bila što je otišao u Benfiku. Tamo se susreo sa zahtevnom, ali vrlo pismenom publikom. Za njih nije on bio samo trkač, alibi zadnji vezni, skretničar, nego personifikacija modernog fudbalskog višebojca. Sposobnog da se vrati na teren i posle teških povreda.
Ovde će zauvek biti u folderu potcenjihih igrača.