Idealnih 11 Ljubiše Tumbakovića: Sastavio sam tim Partizana koji bih voleo da vodim

„Sreli smo se tu, u bašti na stadionu, kada mi je rekao da ima posao za mene, i da dođem sutra u klub. Bila je tu i pokoja čašica viška, pa taj poziv nisam shvatio ozbiljno“, počeo je priču za Mozzart Sport Ljubiša Tumbaković. „Sutra ujutru zvoni telefon u kući. Vladica. Gde si, bre, ti?! Ja rekô - mislio sam da se šalite. A on - dolazi odma’ na stadion!“

„Postao sam trener pretpetlića i petlića. Nas pet-šest trenera je bilo za sve omladinske selekcije. Mi radimo, čika Conja Matekalo nadgleda. To je više od svakog fakulteta, nešto što ne može da se plati“. 

„Zanat sam kasnije kupovao i kod Pavike u kafiću, čuvena ’Četvorka’, poviše Slavije, kad se krene uzbrdo prema Karađorđevom parku. Tu je svakakva trenerska fela dolazila. Od onih najpoznatijih i najvećih, do nas klinaca. Svako za svojim stolom. Puno toga je moglo da se nauči“.   

Posle dve godine rada sa decom u Humskoj, Tumbaković je postao prvi trener Partizana. Maltene kao potpuni anonimus nasledio je velikog Ivicu Osima. Kako sam kaže, ni u najluđim snovima nije smeo da sanjari o onome što će se dogoditi. A dogodilo se da je u dva mandata, za nepunih devet godina na klupi, osvojio šest titula (sedmu prepustio Lotaru Mateusu, kada je sa plus deset na polusezoni otišao u grčki AEK), odnosno tri nacionalna kupa.

Sa ukupno devet trofeja najuspešniji je trener u istoriji Partizana; u novinarskom delu naše velike ankete povodom 80 godina beogradskih rivala trijumfovao je ispred legendarnog Ilješa Špica; u anale ušao i kao strateg što je vodio najviše večitih derbija - čak 40. Od čega 27 prvenstvenih.

Daleko iza ostali su Špic sa 16, Miljanić sa 15, Pavić sa 14. Aktuelni Vladan Milojević trenutno je na koti 12.

Ljubiša Tumbaković sastavio je idealne ekipe Partizana i Crvene zvezde od igrača koje je imao priliku da gleda...
„Znaš kako, kad je Partizan u pitanju, izabrao sam tim koji bih ja voleo da vodim“...

Kako su glasali svi prethodni učesnici velike ankete
Mozzart Sporta možete da pronađete OVDE.

„Uz dužno poštovanje svima ostalima, Šole je neprikosnoven na golu. Kad sam postao trener prvog tima, sarađivali smo neko vreme. Nenad mi kaže - Šole će da ti bude pomoćnik. Mene bilo sramota. Šest meseci, koliko smo bili zajedno, to je bila takva podrška, takav vetar u leđa, da me ni najmiliji ne bi toliko bodrili, savetovali i podržavali. Ne mogu da opišem koliko mi je to značilo, posebno jer sam imao ekipu koja je u svakom smislu bila iznad mene u tom času. To je momenat koji govori o njegovoj ljudskoj strani i kolegijalnoj vrednosti. O igračkim kvalitetima zna ceo svet“.

U odbrani miks tri generacije...
„Bata Mirković sjajan igrač, reprezentativac. Imam simpatije prema njegovim kvalitetima, ja sam ga doveo iz Rada. Stabilna ličnost, dominira karakterom. Vasović neprikosnoven, Paun isto izvanredan - suptilniji deo ovog tandema. I sa njim sam sarađivao. Levo imam Gicu Damjanovića, koji je igrao desnom nogom. Pojavljivao se napred, stizao sve. Napravio je lepu karijeru zahvaljujući glavi, nikako motorici“.

U veznom redu Moca, Mijat, Sale Ilić i Dragan Ćirić.
„I sad će mnogi da kažu - kako bi ova četvorica mogli da se brane. Pa branili bi se igrom, držali bi loptu“.

Sale može kao zadnji vezni?
„Saleta Ilića gde kod da staviš on će da odgovori zahtevu. Kod nekih trenera pokrivao je i levu stranu. Po meni on tu nema pravu funkciju. Pre, kad je bio onaj spirometar, on nije mogao da naduva tri i 200. To mogu sad ova deca... Istina, nije baš sportski živeo, ali onda imaš taj fenomen da je igrao do 40 godine. Ili koliko je Sale puta ispratio igrača nazad. To mnogi ne vide“.

Šta je nedostajalo Ćiri da uspe u Barseloni?
„Ćiru treba prepoznati, to nije lako. On je bio jedno tako drago dete... Da je bio malo drskiji, verovatno bi bio ispred svih ovde. Šta još ljudi ne znaju... Ćira je spadao u igrače što su oduzimali najviše lopti. Njega su svi prepoznavali po kreativnosti, po driblingu, a niko ne vidi ovo drugo što radi. Isto tako i Sale. Njih dvojica su bili i te kako efikasni u tim defanzivnim zadacima“.

Razlika između Mijata i Moce?
„Peđa je imao motoriku koju Moca nije. Ali zato je Moca imao urođeni osećaj za prostor, za postizanje gola. Kako god mu daš loptu, on će da je primi i da nastavi ka golu. Tu je na Mocinom mestu mogao da bude Milan Galić, verovatno su ga ljudi birali“...  

Neku reč o tandemu napadača?
„Savo i Nenad su moji favoriti. Sa Savom je bilo lako igrati. Mogao je sve. Da je primi, zadrži dok se saigrači odmore... On će uvek da se nudi, da razigrava. Sa njim bi se svako od ovih vezista dobro uklopio. Savo je imao fudbal u malom prstu“.

„I naravno Bjeković, koji je bio kralj šesnaesterca. Puca s obe noge, nenadmašan u skoku“.

Da pređemo na komšije...
„Opet uz dužno poštovanje svih velikih golmana Crvene zvezde, između ostalih i starijeg Dike, Beare, Mirka Stojanovića, moj izbor je Stevan Stojanović, kapiten ekipe iz Barija“. 

U odbrani ste imali jednu intervenciju - Vidić je upao naknadno.
„Nekako sam smetnuo s uma Nemanju. Njega sam stavio umesto Žike Jevtića, pa se Bogićević pomera na levog beka“.

Kako pamtite Blekija?
„Bleki je malo stariji od mene, igrali smo nekada zajedno u nekim reprezentacijama. On je mogao da igra i levog beka i levog štopera. Jedan je od prvih što se uključivao u igru, u kreaciju“.

Uz Vidića ste stavili Miroslava Pavlovića, kako bi se on snašao kao štoper?
„Pavika je bio profil igrača što intrigira. Kad je počinjao u Požegi, on je igrao više ka napred. A onda je došao u onu sjajnu Miljanovu generaciju, gde su od njega napravili ’stražara’. Daš mu zadatak i ne brineš, bio je promućuran, s dobrom percepcijom, mogao sve da ti završi. Definitivno moj favorit kada je Zvezdina odbrana u pitanju“.

„Vidić je najmanje igrao u Zvezdi, međutim Zvezdin je igrač, ta priča, a dobro se zna šta je napravio napolju“.

„Sa desne strane sam stavio Durkovića zbog širine shvatanja fudbalske igre. Bio sam mali kad sam prvi put čuo da se pominje to ime: ’Durković, Durković, Durković’. On je ustvari bio navalni igrač. Tek kasnije su ga prebacili pozadi. To mi je zanimljivo, kako je uspeo da se prilagodi“.

U veznom redu sve majstor do majstora - Pižon, Kule, Dejo i Piksi.
„Jeste, i opet bi neki stručnjaci mogli da kažu - ko će ovde da trči, da igra odbranu?! A ja kažem - protivnici bi morali od njih da se brane, kad napadaš najbolje se braniš“. 

„Zvezda ne može da se zamisli bez Pižona. Onda imaš velemajstore fudbalske igre Dejana Savićevića i Piksija Stojkovića. Imaš jednog Kuleta Aćimovića, koji je imao veliku ulogu u tome što je Dragan Džajić napravio karijeru kakvu je napravio. Baciš pogled na njega, u ono vreme kad je počinjao, pomisliš - pa njega nijedan trener neće da stavi u tim. Ali gospodin Miljan Miljanić ga je prepoznao“.

Džaja nema konkurenciju levo?
„Nema, mada mi je on ovde uz špica... Zato je paklena konkurencija za ovog klasičnog centarfora. File, Dule Savić, Voja Lazarević, Pančev. Moj izbor na kraju - Zoran Filipović“.

Kako vam se čini kad bacite pogled na oba tima?
„Verovatno da ove ekipe ne bi mogle da prave rezultat, ali svakako su ispunile formu mog fudbalskog ubeđenja. Ovo je moj ukus, moj izbor, kako sam ja doživeo fudbalsku igru. S tim da bih mogao da sastavima makar još po dva sjajna tima i da mnogo ne pogrešim“.

Izbor za klupu Partizana očekivan - Ivica Osim.
„Švaba je bio veliki genije. Japanci se čude kako igra bez špica najvažniju utakmicu u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo... On čovek video da nema kvalitetnog centarfora i igra bez ’devetke’. To je bilo još početkom dvehiljaditih, pre Gvardiole. Dobije utakmicu 3:0. Japanci ne veruju“.    

Najveći Zvezdin trener je?
„Bilo je Ljupko ili Miljan. Ljupko je moj veliki prijatelj, sjajan stručnjak, osvajač Kupa šampiona, međutim Miljan je duže bio tu, iznedrio toliko igrača. Usmerio klub. I ne radi se ovde samo u Zvezdi. Miljan je puno toga uradio i za jugoslovenski fudbal. Čak i mi koji smo obojeni moramo da priznamo neke stvari. Puno toga smo koristili što je on postavio kao temelje u svom procesu rada. Imam kod kuće sačuvane neke njegove intervjue iz osamdesetih i devedesetih godina. Ti da vidiš ta shvatanja fudbala, sve bi to danas mogao da primeniš. Da ne govorim koliko je poštovao struku, bio uvek tu da pomogne“.

Mnogi se partizanovci neće složiti s vama. Štaviše, ima onih što ga nazivaju grobarom jugoslovenskog fudbala. Šta mu se to toliko zamera?
„Prvo, ne slažem se s tom kvalifikacijom. E sad, da je radio na drugačiji način - jeste. Da su postojali različiti principi u odabiru dece, pre svega kod te primarne selekcije - i to je tačno. Miljan je, na primer, spustio granicu kad počinje da se trenira. Počeo je da okuplja decu od 11-12 godina na onim turnirima škola. Pre toga se mnogo kasnije počinjalo s aktivnim treniranjem“.

Koja je osnovna razlika između tradicionalne Partizanove i Zvezdine škole fudbala što ju je uspostavio Miljan Miljanić?
„Nije to baš lako da se objasni. Da probam plastično... Radi se o tome da je Partizan na temelju onoga što je doneo Ilješ Špic, uvek težio pas igri, lepoti, lopti ka napred... U Zvezdinoj školi je po Miljanovom dolasku akcenat bio na motorici. Što je dovelo do skroz drugačijih kriterijuma u odabiru dece. Oni su od malena od te dece tražili drskost. I to i dan danas može da se vidi. S druge strane, Partizan gubi svoj identitet, jer je ta čuvena škola koju su utemeljili Špic i Matekalo potpuno urušena“.

„Znači, prvo i osnovno - razlika je bila u selektiranju igrača. Drugo, metod rada u Zvezdi bio je potpuno drugačiji u odnosu na Partizan. Ti kad dođeš na trening kod Matekala, bilo da su petlići, pioniri, kadeti, omladinci - samo čuješ loptu. Ko progovori, dobije opomenu. Drugi put progovori - sedam dana nema treninga! Znam to dobro, jer sam neke osamdesete godine, dok sam studirao, dolazio tu i odrađivao praksu. Dakle, nije Miljan nikoga sputavao. On je samo drugačije razmišljao, imao svoj sistem rada. Borio se za svoj klub. Inače, ja sam odavno počeo da govorim da Partizan i Crvena zvezda ne treba da budu prepoznatljivi po boji dresa, nego po načinu igre. Što se tiče načina rada sa decom, i dalje mislim da je čika Conjina filozofija, Partizanova filozofija - najbolja“. 

Partizan se nekada držao određenih principa i kada je birao trenere...
„Naravno! Tako i treba da se biraju treneri. Ne biraš nekoga ko je aktuelan, nego onoga ko može i ume da isprati fudbalsko ubeđenje na nivou kluba. Ispravan selektivni proces mora da postoji i kada su oni što uče decu u pitanju“.  

„Ježim se kad vidim ovaj sastav Partizana. Niko od stranaca nije na nivou brenda kluba. Ništa bolje nije ni u Crvenoj zvezdi. Mi kao država, kao sistem, u ovom društveno-socijalnom momentu, nismo spremni da finansiramo kvalitetne strance. Refleksiju svega toga imate na rezultatima u Evropi. Zato skauting mora da se okrene na region. Nama država treba da obezbedi neke osnove za funkcionisanje, a mi sami, snagom svoje fudbalske ideologije, preko sopstvene škole, treba da se borimo da napravimo konkurentne timove. Kaže Partizan, država dala 3.000.000 evra da bismo mogli da igramo Evropu. Pa nije ni trebalo da je igrate“, zaključio je Tumbaković pomalo rezignirano.