INTERVJU - Dule Savić: Stvarno je bio muk u Londonu...

Mnogi su izostavili Boru Kostića iz idealnih 11, najboljeg strelca u istoriji kluba. To dovoljno govori koliko je konkurencija paklena. Vi ste ga ipak ispoštovali - kako ga pamtite? 
“Bore se ljudi uglavnom sećaju kao nekoga ko je samo davao golove, ali nije tako. On je i te kako umeo da igra. Gledao sam snimak utakmice iz 1965, Crvena zvezda - Partizan 2:1. Bora Kostić je sam izneo taj derbi. Dobro, igrao je Šeki, Džaja bio mlad... Međutim Bora je nosio Zvezdu. Svi koji se makar malo razumeju u fudbal reći će vam isto njega. Sam Šeki je umeo da kaže da je Bora Kostić Zvezdi doneo tri prvenstva. Ne samo golovima iz slobodnjaka, šutevima iz daljine, nego i organizacijom igre. Da nije bilo Šekularca, da se nisu preklopili, Bora bi sigurno bio druga Zvezdina zvezda”.

Žika Jevtić jedna je od najživopisnijih figura u istoriji kluba...
“Oštrina, brzina, dobar u duel igri, znao da igra, čak i da postigne gol... Da je bio malo posvećeniji fudbalu napravio bi čudo od karijere. On je odrastao na Čuburi, voleo društvo, kafane... U najkraćem - živeo je opuštenije. Ali sjajan bek, moderan, mogao da drži celu levu stranu”.

Džaja u vašem srcu ima posebno mesto, to ste uvek isticali...
„Razlika između mene i sve druge dece, kad sam počinjao, bila je u tome što je u mom dvorištu živeo Dragan Džajić. Taj momenat je veoma značajan za moju biografiju. U debitantskom večitom derbiju koji sam odigrao 1974. godine, dao sam prvi gol, a Džaja treći. Dobili smo 3:1. Tog dana, sa svega 19 godina, ispunio sam sve dečačke snove“.

„Naravno, da nije bilo dileme oko pozicije levog krila. Mislim da bi Džaja pobedio u svakoj anketi kad bi se birao najbolji igrač Crvene zvezde. A proglašen je i za najboljeg fudbalera Jugoslavije svih vremena. Naravno, neki Partizanovci kažu Bobek, neki Čajkovski, Moca Vukotić... Sve su to veliki igrači, međutim u onoj velikoj anketi Politike najveći broj čitalaca, navijača, glasao je za Dragana Džajića. I tu ima do afiniteta. Ima onih što su više cenili Šekija kao igrača. Recimo, Džaja uvek ističe Vukasa, Šekularac isto tako. Sve su to lične emocije i simpatije. Ono što je nesporno, jeste da većina smatra Džaju za najvećeg. Ono što je za njega interesantno - Džaja je na ovim prostorima, a verovatno i među prvima u Evropi, spojio brzinu i tehniku. Imaš Šekularca koji je imao savršenu tehniku bez brzine. Ili Šurjaka, na primer, sa ogromnom brzinom i tehnikom potpuno inferiornom u odnosu na tu brzinu. Džaja je imao i jedno i drugo, do tada nespojivo”.

Posle treće, došla je jednako slavna i sjajna četvrta Zvezdina zvezda. Jednom prilikom zbog vaših reči Pižon Petrović je maltene zaplakao. Tada ste rekli da je učinio da svi igrači budu bolji nego što su zaista bili. Šta izdvajate kao njegov najveći kvalitet?
“Nikad nije bežao od odgovornosti u najtežim trenucima. Kreator i vođa tima. Uvek je tražio loptu. Kao i Šeki uostalom. Samo što je Šeki više voleo da se zabavlja, da diže publiku na noge. Stalno je gledao da napravi neki štos. Veliki šarmer. Kod Pižona je sve bilo u funkciji tima. Šeki je voleo i ličnu promociju, da se istakne, u svakom trenutku da pokaže te majstorije koje nisu postojale pre njega”.  

Miljan Miljanić napustio je Zvezdu kad ste vi počeli da stupate na veliku scenu. Njemu ste ipak poverili mesto na klupi najboljeg tima.
“Njega često nisu razumeli, jer je gledao unapred i po neku desetinu godina, dok bi ostali razmišljali od vikenda do vikenda, samo o narednoj utakmici. Miljan je za mene najbolji trener na prostorima bivše Jugoslavije, ne samo Zvezde. On je znao kako će fudbal da izgleda za 20 godina, u to sam se uverio više puta. Mnogi to nisu shvatali, pa su onda kad prođe neko vreme govorili - uh, al’ sam bio nepravedan prema Čiči, mislio sam da priča da bi bio interesantan, a ustvari jedini je video šta će se dešavati”.

“Uveo je mnogo novina u naš fudbal. Od tog timskog rada stručnog štaba, do igre ‘iza leđa, kad igrč sa loptom ulazi unutra, a ovaj po boku probija i ide na centaršut. Zvezda je godinama bila prepoznatljiva po toj pas igri, po ukrštanjima, prva, druga stativa... I što je najvažnije - on se usavršavao svakog dana. Čak i kad je prestao da radi. Govorio je da je trenerski posao kao hirurgija, da trener mora konstantno da uči. Lekaru će umreti pacijent na stolu ako prestane da se usavršava s godinama, a trener će biti smenjen”.

Branka Stankovića birali ste u tim bez obzira što je na vama umeo da tranira strogoću dok je bio trener. Čuvena je ona priča da vas je vratio kući iz hotela zbog odela. Kako danas gledate na sve te situacije?
“Bata Stane je uvek nešto izmišljao. To je bio njegov stil, da bi zaplašio ekipu i zaveo red, uvek je udarao na najbolje. Uglavom je preko Pižona i mene uterivao strah u kosti ostatku svlačionice. Znate već da su ga zvali Ambasador. I zbog igre i zbog držanja. Ima ona šala da je njemu oprema bila mokra samo kad pada kiša. Niti se znojio, niti je uklizavao. Nisam ga gledao, ali iz svih priča što sam čuo, mislim da zaslužuje mesto u idealnih 11”.

“Bilo je tu sjajnih igrača po desnoj strani. Samo u mojoj generaciji Zoran Jelikić i Nikola Jovanović”.

Da se vratimo na Bata Staneta iz trenerskog perioda...
“On je verovatno bio najčestitiji čovek koji je radio u našem fudbalu. I danas kad pričamo o našim karijerama, u 90 odsto slučajeva te priče i anegdote vezane su za period kad je on bio trener. Mi neke stvari nismo razumeli u ono vreme, velika je razlika bila u godinama, tako da nismo shvatali da je dosta toga on ciljano radio. Posebno kad je bio nepravedan. To je bilo vreme kad se nije postavljalo pitanje da li je trener u pravu. Ili predsednik. Kao u vojsci. Onda smo mi nasedali na neke njegove fore, ne shvatajući da on održava red, drži tenziju, ne dozvoljava opuštanje. To je bio njegov način da vlada svlačionicom”.

Kad ste shvatili da je to deo njegove taktike?
“Meni je po tom pitanju oči otvorio Vujadin Boškov, u Španiji, dok mi je bio trener u Hihonu. Jednom prilikom, kad sam se požalio na Staneta, on kaže s onim svojim vojvođanskim naglaskom: ‘Ta kako ste glupi. Pa vi nemate pojma. Stane ne može da radi kad je sve dobro i kad je u klubu mirno’. Tako da je bata Stane morao da napravi frku, jer onda on najbolje vlada. E, mi to nismo razumeli”.

Od ‘slučaja odelo’ manje je poznat onaj da ste jednom prilikom, pod kaznom, odrađivali individualni trening u šest ujutru, a da je Bora Kostić bio zadužen da vas ‘osvežava’ vodom iz creva kad god protrčite pored njega. Da li je tačno da je razlog bila devojka?
“Eh, da je bio samo taj jedan trening, ha-ha-haaa! Samo što taj o kome ti govoriš nije bio kod Branka Stankovića, nego kod Gojka Zeca”.

Šta je bio cilj, da se odljubite?
"Jeste, tada sam bio u vezi sa Miljom Vujanović”.

Znači hteli su da vam je izbiju iz glave?
“Moguće da su hteli, ali nisu uspeli”.

Znači priča je tačna?
“U suštini - jeste. Mada nisu baš svi detalji. Trenirao sam odvojeno od tima jedno vreme, to je tačno. I bilo je u šest ujutru. Pa sam se onda polako popravljao, pola sedam, sedam, i tako se približavao terminu u kom je ekipa trenirala. Zec je valjda pomislio da možda neću da dođem u šest ujutru... Što ne bih?! Nego, Bori je bilo teže nego meni. Kaže - Sale, tako me je zvao, ‘ajde što moraš ti, al’ što moram ja. Rekô - j... ga, Boki, to ti je posao, šta ćeš. Bora bio pomoćnik u stručnom štabu”...       

“Trebalo je tu da bude samo trčanje, ali onda sam mu rekao - Boki, daj loptu, nemoj da zezaš, nismo atletičari. Dobro smo radili nas dvojica tih nekoliko dana, tako da čim sam vraćen, odmah je bilo gol ili dva po utakmici. E, posla toga je i nastalo ono skandiranje sa tribina - Duuuule Sa-vić. U to vreme Fileta nije hteo gol. Ja uđem i dam ga. Na sledećoj isto, uđem s klupe - dam dva. Treća je, mislim, bila protiv Zagreba. Isto sa klupe dva komada. Navijače ne možeš da slažeš. Ne možeš da ih nateraš da navijaju za tebe. Valjda su oni u meni na tim utakmicama videli model kako treba da izgleda i da se bori igrač Zvezde. Plus Zvezdino dete. Pride je Milja bila možda i najbolja ženska u državi. Kad se sve to sabere... Posle je sve išlo kao po loju, vozi Miško vezanih očiju, što se kaže”. 

Bata Stane je došao 1978, posle Gojka Zeca, i udario još žešću disciplinu. Ekipi to kao da je prijalo?  
“Pod tom njegovom vladavinom mi smo dva puta bili šampioni, uzeli kup, igrali finale UEFA kupa i to uvek ponavljam - imali najveći broj prodatih ulaznica u toj sezoni 78/79, računajući sva tri evropska takmičenja. Čini mi se da je prosek bio preko 75.000 na šest utakmica kod kuće. U to vreme se pravio krov na stadionu. Budžet je bio premašen valjda tri puta. Govorim o zaradi, koja se tada najvećim delom generisala od prodaje ulaznica”.

Mnogi kažu kako je to bio skrpljen tim, sa dosta drugoligaških igrača...
“Od tog tima se ništa nije očekivalo, pogotovo ne nekakav spektakl od fudbala. A onda je sezona krenula tako kako je krenula, baš spektakularno, onom utakmicom u prvom kolu Kupa UEFA protiv Dinama i Berlina, gde smo mi posle 2:5 i 0:1 na poluvremenu revanša uspeli da ih izbacimo. Izjednačio sam u 60. minutu, da bi posle na svakih 10 minuta padao po gol. Završeno 4:1. U Zvezdi jeste važno uvek pobeđivati, ali bitno je i kako pobeđuješ. Taj dvomeč sa Dinamom privukao je publiku. Mi smo ovde imali 60.000 navijača posle tih 2:5... Nešto se osećalo u vazduhu, retko ko je napustio tribine nakon što su Nemci poveli. Imam, doduše, jednog drugara koji je otišao na poluvremenu. Dve najveće greške u životu napravio je te sezone - napustio utakmicu protiv Dinama, a onda petnaestak dana nakon finala sa Borusijom nije došao na derbi. Kaže - čuo sam da ćete da pustite Partizan! Ko, bre, da pusti, da l’ si ti normalan?! Ne, ne, ne, to je političko pitanje, morate da pustite, ne sme Partizan da ispadne iz lige! I stvarno se pronelo gradom da je derbi namešten. Dođe samo četrdesetak hiljada navijača. Poluvreme 0:0. Međutim u drugom ja dam dva komada, Borovnica jedan i mi pobedimo 3:0. Šta je naravučenije? Zvezda se nikad ne napušta”.    

Ni u jednoj utakmici posle tog prvog kola sa Nemcima niste postigli više od jednog gola. Koliko je bilo do taktike, a koliko se prosto tako namestilo?
“Stane je uvek govorio - važno je da ne primimo gol, a vi ste igrači Zvezde, makar jedan morate da date. Onda smo se mi šalili - a šta ako nam zatreba još jedan? Šalu na stranu, bilo je raznih utakmica, gde samo igrali i ovako i onako. Ne možeš sa svakim ni da se nadigravaš. Šta da radiš kad ti dođe onakav Milan... Govorim o njegovom drugom mandatu... On je umeo veoma dobro da se prilagođava. A jednu stvar je uvek radio sjajno - fizička priprema. Mi smo te sezone u UEFA kupu mnogo golova dali u poslednjih nekoliko minuta. Terao nas je kô bog đavola. Ja sam u prvoj godini u Francuskoj imao više odmora nego kod Staneta za četiri godine. I tu ne računam onaj redovni godišnji odmor, to tek ne može da se poredi. O intenzitetu treninga da ne pričam”.

Dakle, Branko Stanković u biti nije bio dekadentan trener?
“Ne bih rekao, pre će biti oprezan, sa visokim zahtevima vezanim za disciplinu. Znalo se uvek ko koga čuva, da ne smeš da ispustiš igrača i slične stvari. A gol će da dođe”.

Bilo je pod bata Stanetom i egzibicija, poput one u Londonu, protiv Arsenala. Da li je to najvažniji gol vaše karijere?
“Plebiscitarno jeste. Prvo, akcija je bila fantastična. Ljudi pamte svaki detalj. I ona je trajala duže nego što može da se vidi na ovim snimcima po Jutjubu. Cvijetin Blagojević u začetku odigrava na desnoj strani sa Kerijem, a sve se zavrašava njegovim centaršutem spoljnom sa leve strane za izjednačenje. Svi smo odigravali iz jednog ili dva dodira. U jednom trenutku samo je Neđa Milosavljević morao da zalomi, pa je napravio četiri kontakta, a Vladanko Stojaković ga prekoreva - mora to brže, ha-ha-haaaa. Oni nisu pipnuli loptu dok je golman nije vadio iz mreže. I šta je još važno, pogledajte: tu svaka lopta ide unapred. Ako je neko i vratio Keriju unazad, on je odmah šalje napred. Ta akcija simbolizovala je naš sistem igre i tu sezonu. Nekako se sve namestilo da taj gol bude za sva vremena. I veliki protivnik i čuveni stadion, Engleska, evropska utakmica... Naposletku drama, jer mi smo ga dali dva minuta pre kraja. U tom trenutku stvarno je bio muk u Londonu. Odjednom, svi su zaćutali. Da, može se reći da su ta utakmica u Londonu i taj gol definitivno pečat moje karijere i DNK naše generacije”.  

Kakav je bio taj Arsenal?
“Te sezone favorit za osvajanje Kupa UEFA. Koliko se sećam, pitanje je bilo samo da li će nam dati dva ili tri komada. Tako da je to za njih bio strašan udarac, tih 1:1”.  

“Sve što smo dalje od tog događaja, deluje mi da je taj gol sve popularniji i vredniji. Prosto, kao da ima svoj život”.

“Ali voleo bih da skrenem pažnju na sledeće... Odigrala je Crvena zvezda još jednu veliku utakmicu u Engleskoj, onu protiv Liverpula 1973. I ta dva pogotka su strašna - Vojin Lazarević i Cole Janković. Mene je uvek čudilo zašto se ta utakmica i ti golovi ne pominju češće. Ja namerno o njima govorim svakom prilikom, možda i češće nego o ovom mom golu, da bi ljudi shvatili važnost. To je za mene možda i najbolje Zvezdino izdanje u istoriji. Velika meč za istoriju fudbala. Ne znam zašto nema odgovarajuću dimenziju. Osim što živi kroz onu izjavu Bila Šenklija da će Liverpul biti veliki klub kada bude igrao kao Crvena zvezda. I to je sve”.   

Finale sa Borusijom pretvorilo se u tužnu priču. Kakve su bile realne šanse Crvene zvezde, ipak se radilo o moćnom rivalu?
“Jesu oni bili strašan tim, već su imali i evropski trofej, igrali finale Kupa šampiona, na klupi Udo Latek, veliki trener; međutim nikada Zvezda nije mogla da bude autsajder. Mi smo išli s uverenjem da ćemo da pobedimo tamo. I odigrali smo stvarno sjajno drugo poluvreme. Nismo imali sreće... Sreo me je bivši trener Hajduka, Marselja, Pari Sen Žermena - Tomislav Ivić, pre mnogo godina na Parku prinčeva u Parizu. I pita me - je li, Dule, je l’ vam Stane tražio da onako ofanzivno odigrate drugo poluvreme protiv Borusije, ili ste sami poleteli? Kaže, nikad nisam video takvu Zvezdu, da onako zgromi Nemce. Ono je bilo nemoguće osmisliti. I zaista, to što smo mi promašili... I Neđa i Šele i Muslin... Još nam svira onaj faul u napadu kao penal. Neverovatno da nismo pobedili”. Inače, to jedina utakmica te sezone u Evropi na kojoj smo promašivali šanse”. 

Bile ste akter i dva spektakla protiv Real Madrida, odnosno Ferencvaroša, četiri godine ranije. Bol zbog ispadanja od Mađara verovatno pojačava činjenica da je pre toga izbačen najveći klub sveta sa Necerom i Brajtnerom?
“Real Madrid je velika pobeda, a Ferencvaroš jedna nesrećna utakmica, takoreći tragedija. Taj rekord po broju navijača nikad neće biti oboren na ovim prostorima. Zvanično, 96.070 prodatih karata, a bilo je jedno 105.000 ljudi. Sigurno. Da je kiša padala tribine bi bile suve. Imali smo 2:1 u 60. minutu. Ostaje nam pola sata da damo još jedan gol za prolaz, eventualno još 30 minuta ako se uđe u produžetke. Imaš, znači, sat vremena i igrača više kod kuće, pred 100.000 navijača... I ne uspeš. Kako to drugačije nazvati nego tragedijom. Bilo bi to još jedno evropsko finale”.

Crveni karton dobio je igrač koji je vas čuvao?
“Jeste, taj Balint... Ja sam ga provocirao celu utakmicu. S ove tačke gledišta, kad razmišljam, bolje da sam više bio usredsređen na igru, nego na njega. U svakom slučaju, uradio sam sve to namerno, pošto im je on bio stub odbrane. Dalje se događa to da nas je ponela publika. Krenuli smo da srljamo, da jurimo. Pred kraj je to tako bilo furiozno da su svi krenuli napred. Bila lopta izašla, neko povređen, ja rekô - čekajte ljudi, imaćemo još pola sata u produžecima. Onda se desi da nam pobegne ono njihovo desno krilo, Branko Radović neoprezno startuje, dođe do kontakta i sudija s centra pokaže na penal”.

Potpuni antiklimaks...
“Završila se utakmica, svi smo popadali na travu. Niko nije napuštao stadion dobrih 15 minuta. Nismo znali šta nas je snašlo. Tuga velika”.

Jedna od težih noći na Marakani dogodila se polovinom decembra 1979, kada se Bajern izmigoljio Zvezdi. Bilo je 3:0, a onda... Šta je nedostajalo za nokaut?
“Nedostajalo je da nastavimo u istom ritmu, da izdržimo po onako teškom terenu u istom gasu. Mi smo njih gazili 60 minuta. Na 3:0 Pižon je odigrao strašan pas za Repčića, ovaj izašao sam na golmana, ja bih tu pao - to ne bi bio jedan penal, nego tri, ali Rep pošten čovek, ostao na nogama i nije dao gol. Posle toga još jedna šansa”...

“U jednom trenutku kažem Pižonu - daj reci bata Stanetu da ubaci Staju i Fileta. I publika počela da primećuje da smo gotovi, da nemamo više snage... Mislim da su Šele i Blagoje bili totalno pali. Ovi nam probijaju sredinu kao od šale, treba neko osveženje. Kaže Piki - što ja, kaži mu ti. Gde ja da mu lažem, čoveče božji, jesi normalan, ne znam ni kako me stavio u tim. I dok ja ubeđujem Pižona da traži izmene, sudija svira jedan korner što nije bio. Tu nam daju prvi gol - 3:1. Posle toga još jedan, 3:2, i to je bilo to. Prođu dalje s ukupnih 4:3”. 

Baš pred tu prvu utakmicu s Bajernom u Minhenu vi ste sklonjeni iz ekipe zbog odela... 
“Da, samo što je druga stvar stojala iza svega. Kakvo odelo... Radi se o tome da je Stane na taj način rešavao drugi problem - hteo da se brani, a nije znao kako da izvede tim bez centarfora. Tako da je izmislio taj problem. Tražio da dođemo u starim odelima, od prošle godine, a znao je da ja to odelo nemam, da sam ga poklonio. Što sam i rekao. Stavio je on Fileta u tim umesto mene, da ne bi bilo providno, ali da igra skroz povučeno. Naravno, ja sam sve to tek kasnije razumeo”. 

Malo koji klub u Evropi u to vreme imao je takva dva centarfora. Dešavalo se da ste vi i File igrali zajedno. Ko vam je prvi upario?
“Mislim da je to bilo kod Milvana Ćirića, s tim da je ideja bila Tome Milićevića, tada mladog, ambicioznog trenera. Radli smo kontra gardove, File desna noga, ja leva; on jak na drugoj stativi, ja na prvoj. Tada smo počeli da igramo drugačije, bez klasičnih krila. Imaš dva vrhunska centarfora, šta da radiš s njima - to se pitanje postavljalo. I onda je Toma osmislio kako da igramo zajedno”.

Ta pozicija izuzetno je osetljiva danas, uglavnom se milioni ulažu u dovođenje ‘devetke’, a Zvezda je nekad u svojoj školi proizvodila napadače evropskog kalibra. Čak po dvojicu u generaciji. File počeo da igra sa 17, vi sa 19. Uklapali ste se s lakoćom?
“Svi smo prošli tu Zvezdinu školu, kod istog trenera. Znalo se, Miljan je kao šef stručnog štaba naredio se da se igrači u mlađim kategorijama pripremaju za prvi tim. Kako se to radi? Pa igraš isto kao prvi tim, isti sistem, ista filozofija fudbala. Ne može trener u omladincima da dođe i kaže - e, ‘ajde danas igramo presing. Kakav crni presing kad prvi tim to ne igra?! Moraš da spremaš igrača šta će da igra kada postane senior. A ne da gubiš godinu dana posle da se on privikava na seniorski fudbal. Tako da je Zvezdi bilo lako u ono vreme: uđe Filipović, uđe Bogićević, pa Miki Novković, pa Pižon, Dule Savić, Šestić... Zafalio ti igrač u prvom timu? Samo uzmeš ovako za uši i prebaciš ga. On se automatski uklapa, isti sistem, ista formacija, sve isto. Jedino treba da budeš fizički spreman da ispratiš sve zahteve trenera i seniorske konkurencije. Nemam ja tebi kao trener šta da objašnjavam kako igra centarfor u Zvezdinoj igri. Igrao si već to, od pionira igraš. Mene da je neko ubacio u Hajdukov sistem, gde je Boriša Đorđević bio kao neka ‘lažna devetka’, povučena, a krila ulazila u sredinu, ja ne bih mogao dve godine da se prilagodim. Ako bih se uopšte i prilagodio. Ovako je sve bila stvar rutine. I za mene i svu ostalu decu iz škole”.    

Koliko je to stasavanju doprinelo jako takmičenja. Da li ste i vi stava da je Prva liga Jugoslavije spadala u najbolje u Evropi? 
“Moje mišljenje je da je jugoslovenska liga do neke ‘80. godine bila među pet u Evropi. Engleska, Nemačka, Italija, Španija i mi. Uvek si znao da imaš najmanje četiri kandidata za titulu - Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk, plus još najmanje dve ili tri ekipe iz senke. Francuzi se pojavljuju kao konkurecija tek od sredine sedamdesetih, sa Sent Etjenom. Na Svetskom prvenstvu u Španiji njihova reprezentacija igra polufinale, ja kad sam stigao tamo već su bili napravili ozbiljno takmičenje. Do tada, jugoslovenska liga je sigurno bila među pet. I to ne uvek peta. Nego i treća ili četvrta na momente. Jedino nikad nismo bili prvi i drugi”. 

“Posle su sve te zapadne zemlje bile su u prednosti u odnosu na nas. Nas su rasturali, uvodili sankcije, a oni se ujedinjavali i napredovali. Počeli su da ulažu velike pare u organizacije evropskih i svetskih prvenstava, olimpijskih igara, izgradili su infrastrukturu, fudbalske akademije. Sve je to doprinelo da dođe do promene odnosa snaga”.

“Recimo da smo mi bili egal sa Francuzima u onom momentu kad sam ja otišao u Lil. Onda su oni odskočili. I ne samo oni, nego još neke zapadne zemlje. Već 1984. Francuska je bila šampion Evrope”.

Jugosloveni su imali velikih zasluga za razvoj francuskog fudbala - planski su dovodili naše igrače?
“Kako da ne, puno je igrača iz Jugoslavije igralo je u Francuskoj, posebno Srba. Prvo - njima je bilo isplativo da angažuju igrače iz SFRJ. Dobra liga, dobri fudbaleri, može samo da ti doprinese. Drugo - ja se ne sećam da su negde pogrešili, da je neko razočarao. Maltene svako od nas je već posle šest meseci ili godinu dana postao kapiten svog tima. Počevši od Skoblara, preko Paje Samardžića, Durkovića, Ćurkovića, pa do Ilije Pantelića, Halihodžića, Sušića, Pižona, Vabeca, braće Vujović... Imali su mogućnost da dovode i Brazilce, ali oni ti naprave problem. Daš im sedam dana da odu na karneval u Riju, oni se vrate za sedam meseci. S druge strane, problem s ovim njihovim Afrikancima bio je što im odu u februaru na prvenstvo Afrike. Tako da je njima sasvim odgovaralo da dovode igrače iz Jugoslavije. Imali su dobro iskustvo. A i bili smo jeftiniji od Južnoamerikanaca”.    

“Primera radi, na moj predlog, Bora Primorac došao je u Lil. A posle sam ga predložio i Kanu. Došao umesto Rudija Krola. Onda se desilo nešto nezamislivo. U Kanu smo zajedno igrali i Bora i ja i braća Vujović. Prvo sam završio sebi pasoš, pa Bori, tako da se otvorilo mesto za Zorana i Zlatka. To je bilo vreme kad nisi smeo da imaš više od tri stranca”...

Kao heroj iz navijačkih spevova kompetentni ste da uporedite još jednu stvar - atmosfera na stadionu nekad i sad? Nemali je broj onih što imaju sve više zamerki na ambijent.
“Možda je najveća razlika u tome što se nekad mnogo više pratila igra i bilo je reakcija na potez. Sada je navijanje sjajno, ali organizovano. Nekada je bilo više u funkciji rezultata. Kao u Engleskoj, davalo je veću snagu igračima. U Šekijevo vreme, kad nekome proturi kroz noge, to stadion eksplodira. Kao da je gol pao. Moguće da fali ta reakcija”, zaključio je priču za Mozzart Sport Dule Savić.