Kako se kalio Erhan Mašović: Isti je sada kao i kad je zarađivao 300 evra! Veliki gospodin Vladan Milojević

Centrirao je Filip Ferster iz kornera, a Erhan Mašović na drugoj stativi otresao Tomasa Dilejnija i pogodio dalji ugao Olivera Baumana za sigurnih 4:1 domaćeg Bohuma protiv konkurenta u borbi za bundesligaški opstanak Hofenhajma (na kraju je bilo 5:2) i beg iz zone ispadanja. Reklo bi se, tipičan gol za dugajliju iz Novog Pazara, koji je krajem prošle godine u rodnom gradu proveo više vremena nego što je očekivao, s obzirom da je verovao da će ga selektor Dragan Stojković uvrstiti među putnike za Katar.

Baš tu negde pred Mundijal, portal Mozzart Sport vam je priredio i zanimljive priče iz života svih naših reprezentativaca. Kako to uvek biva, poneka je ostala neobjavljena, jer nisu mogli svi na spisak. Ali posle gola na drugoj uzastopnoj utakmici u Bundesligi, eto konačno prilike. Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Pazara Miljana Minića...

----

Mašovića sam pre ovog novembra poslednji put video leta 2017, na terenu sa veštačkom travom u Šutenovcu. Nešto ranije, tada 18-godišnji član omladinske selekcije Srbije rastao se sa Čukaričkim, a od brojnih ponuda prevagnula je ona koju je uputio Briž, pa se stasiti Pazarac obavezao na četvorogodišnju vernost Belgijancima. Odlazak sa Banovog brda, 18 meseci pre isteka ugovora, olakšao je kasu plavo-crnih za 1.600.000 evra, što je i dalje jedan od najvećih Čukinih transfera.

Fudbalski uspon, posle dve godine u mlađim selekcijama i isto toliko u prvom timu Čukaričkog, trebalo je nastaviti u jednom od simbola Župiler Pro lige. Erhan je imao velike planove. Želeo je odmah na teren i maštao o Ligi šampiona. U tom trenutku, nije ni slutio koliko put do velike scene može da bude trnovit…

"E, vala, jes' trnovit. Borba! Išlo je nekim svojim tokom, ali trebalo je to ispratiti. Mi smo iz Pazara, daleko smo. Kada se priča o fudbalu u Srbiji, ipak se u Beogradu sve dešava. Kamo sreće da su i ostale sredine jednako konkurentne. Napor je veliki, kao i odricanja. Za uspeh je to neophodno, počev od Erhana, pa preko ostalih članova najuže porodice. Suprotnih primera ima koliko hoćete. Roditelji sve gledaju ’sa srca’, a mnogi drugi kroz neki prokleti novac i mogućnost brze zarade. Takve priče najčešće budu kratkog daha. Samo poštenje i rad! Ne postoji drugi put do uspeha", iz Bohuma za Mozzart Sport konstatuje Arif Mašović, otac projektovanog štopera Srbije za narednu deceniju.

Porodica Mašović na okupu

Fudbal je i njegova ljubav iz dečačkih dana, ali nije ga aktivno igrao. U to vreme na obalama Jošanice i Raške baš i nije bilo uslova za loptanje na vrhunskom nivou. Kad je Erhan počeo da se zanima za fudbal, stvari su već izgledale bolje. 

"Pokazao je interesovanje od malih nogu. Što je prvi put šutnuo loptu, videlo se da je 'lepi', da ima talenta. Sad kad razmislim, čini mi se da je još kao dečak odlučio da bude fudbaler. Počeo je da trenira sa sedam godina kod profesora fizičke kulture Musaliba Crnišanina, našeg kućnog prijatelja i čoveka koji je mnogo dao pazarskom sportu, a koji nažalost više nije među živima. Imao je dobri profesor Musa školicu fudbala, pa sam poveo starijeg sina Ensara i Erhana. Nije imalo podele po godištima. Iako je bilo mnogo starijih i u odnosu na njih delovao je kao cvrčak, Erhan nije mario za to i uvek bi im zabio po dva, tri gola. Odmah se videla brzina, elastičnost. U odnosu na starije dečake bio je sitan, ali rođen za fudbal. Sećam se jedne situacije iz njegovih osnovnoškolskih dana. Erhan je bio inteligentan dečak i odličan učenik. Do sedmog, osmog razreda, znao je samo za petice. Pred kraj osnovne škole, razredna ga je nekom prilikom ispitivala i sugerisala da je malo popustio. On joj je iskreno rekao da želi da se bavi fudbalom, a da mu otac to neće dozvoliti ako bude imao sve petice", vraća godine unazad Mašović senior.

Prvi ozbiljniji pristup fudbalu desio se u pazarskoj Akademiji fudbala As, kojom je rukovodio Adem Preljević.

“Radilo se ozbiljno. Tako su se ponašali treneri, ali i roditelji. As je imao vrhunsku generaciju 1998. Šteta što nije ispraćena na odgovarajući način, a igrala je Pionirsku ligu Srbije. Sećam se kad su momci u Brzeću lagano dobili vršnjake iz Partizana, koji je vodio Darko Tešović. Obavezno moram da istaknem velike zasluge prvog čoveka Asa Preljevića, trenera Nermina Vejselovića i kondicionog Emira Koce, koji su najviše učinili za Erhana tom periodu. Hvala im neizmerno".

HVALA SVIMA U ČUKI, VADAN MILOJEVIĆ JE VRHUNSKI GOSPODIN

Kao srednjoškolac prvog razreda, Erhan se odvojio od porodice i postao stanovnik prestonice. Već je bio pionirski reprezentativac kad je obukao crno-beli dres Čukaričkog, zajedno sa sugrađaninom i još jednim članom državnog tima Zehrudinom Mehmedovićem.      

“Možete da zamislite kako je kad dete od 14 godina pošaljete u dvomilionski grad, posebno Erhanovoj majci, a mojoj supruzi Senadi. Bilo nam je bitno izdržati na psihološkom i finasijskom planu, da nam ne posustane. Hvala bogu, bio je uporan i nastavio pravim putem. Tu, kao i kasnije po Evropi, ključnu ulogu odigrao je moj stariji sin Ensar, koji je mlađem bratu pružio maksimalnu podršku. Sekunde ga nije ostavljao. Inače, do groba sam zahvalan ljudima iz Čukaričkog. Pre svega, mislim na vlasnika Dragana Obradovića, sportskog direktora Vladimira Matijaševića, kao i tadašnjeg direktora omladinskog pogona Zorana Popovića, koji je sa Preljevićem i selektorom mlađih kadeta Srbije Dejanom Govedaricom uticao da Erhan pređe u Čukarički. Fantastični si bili i treneri Veličko Kaplanović i Milan Lešnjak. Možda je sledeća priča posebno interesantna“, priča Arif Mašović pa posle kraće pauze nastavlja sa zaista zanimljivom anegdotom.

U njenom središtu Vladan Milojević.

“Erhan je tada uglavnom igrao u veznom redu, kao i Nemanja Milojević, Vladanov sin. Nemanja (koji je kasnije zaigrao za Grčku) nije dobijao poziv za reprezentaciju, a moj sin jeste. Verovatno bi se kod mnogih u takvoj situaciji osetio revolt, ali ne i kod vrhunskog gospodina i trenera Vladana Milojevića, kod kojeg je Erhan i promovisan u prvotimca Čukaričkog. Tako je to kad su ljudi profesionalci i rade kako treba. Za nas, koji smo navikli na spoticanja, to je čak i nepojmljivo. Moram da istaknem i da je Erhan mnogo napredovao uz stručnjake angažovane u Fudbalskom savezu Srbije, ali i na nivou Zapadne Srbije, gde ga je vodio Miloš Velebit. Za mlađe selekcije Srbije odigrao je preko 50 utakmica", govori Arif Mašović u dahu.

Erhan Mašović danas (©Reuters)

Posle odlaska u Briž, nije sve bilo med i mleko. Daleko od toga. Usledile su pozajmice, najpre slovačkom Trenčinu, a potom i Horsensu iz Danske. 

“Sve važne odluke donosili smo u krugu porodice i čini se da nije bilo pogrešnih. Dešavali su se padovi. Mora tako, kako bi čovek ojačao. Neminovno je da se prolazi kroz različite stadijume. Bilo gde da odeš, neophodno je da si makar 10 odsto bolji od ostalih da bi se izborio za status. Od nagoveštaja neke vrhunske karijere, pa nadalje, uvek je tu i neko ili nešto što vas 'lomi'. Filter je veliki, a malo njih ga prođe. Bilo je problema sa naglim rastom dok je bio u Čuki, bilo je raznih trzavica i svega u različitom periodima, ali kada ste maksimalno skoncentrisani na neki svoj cilj, onda sve dođe na svoje mesto. Kad ispravno i pošteno radite, ima tu neka sila koja sve nadomesti", mudro zbori otac mladog štopera.

Zajedno sa suprugom, često je kod sina u Bohumu. Ponosan je. Želi da se i dalje sve nastavi nekim prirodnim tokom.

"Ne sednem dok je utakmica. Ako nisam na stadionu, hodam po sobi. Kod Erhana odemo kad god možemo. Profesionalizam je surov, sa mnogo obaveza. On to dobro podnosi. Sve ide kako treba. Kao roditelj, prirodno je da želim da me sin nadmaši, iako je najbitnije da je stasao u ispravnog i normalnog čoveka. Već je dostigao nivo 'petice', jedino bi možda u budućnosti mogao da zaigra za neki jači klub. Odlično mu je u Bohumu, ali vidim da se stvari kreću u nekom još boljem pravcu. Mlad je, ima prostora da radi napreduje. Normalno je da svako mašta o Realu, u Nemačkoj o Bajernu ili Borusiji iz Dortmunda. Videćemo", kaže Arif Mašović.

OD ŠTOPERA DO ŠPICA I NAZAD

Moglo je da se dogodi da Arif kroz sličan scenario prođe i sa starijim sinom Ensarom, koji je trenirao u Pazaru sa prilično dobrom generacijom '96. Ipak, Ensar je rano završio karijeru i bavi se prodajom opreme za bebe, poslom koji je započeo otac.

“Iako je Erhan dve godine mlađi, odmah me je fudbalski prestigao. Došao bi iz škole, bacio ranac i odmah uzeo loptu. Inače, škola nije smela da se zapostavlja. Nisu to dozvoljavali roditelji. Od malena je bio pravi ekipni igrač, nije želeo mnogo da se izdvaja. Od momaka rođenih 1998, bio je najstandardniji u reprezentaciji Srbije. Uvek je bio tu, sve do U21 selekcije. Ostali - čas jesu, čas nisu. Ozbiljna fudbalska priča počela je u Čukaričkom. Dobra liga, Beograd… Erhan nije bio neko ko će da ode od kuće i dohvati se izlazaka. Poslušan i uvek spreman da bez grimasa ili mrmljanja u sebi istrčava posle treninga, brzo je stekao poštovanje", napravio je Ensar uvodnu retrospektivu.

Protiv Erlinga Halanda (©AFP)

Posebno se seća prvih meseci u inostranstvu. Za mnoge je to bio najteži period u karijerama.

"Verovao sam da može, nije fraza. Bio sam od starta uz njega, u Beogradu, pa u Brižu. Belgija je posebno iskustvo. On ne zna jezik, ne znam ni ja. Početak je uvek težak. Nadali smo se da će i u Brižu odmah da zaigra, trener je bio Ivan Leko. Pre pozajmice u Trenčin, trebalo da ode u Sent Galen. To je bila gotova stvar. Ostao sam u Antverpenu kod Darka Pivaljevića da prespavam, a sutradan smo Erhana uzeli u Brižu i pravac Švajcarska. Ostavili smo ga i ja sam se vratio u Novi Pazar. U poslednjem trenutku, Briž je sve stopirao, iako je Erhan u Sent Galentu bio sjajno prihvaćen od trenera i saigrača. Otišao je u Trenčin. Krenuo je polako, pa postao kapiten, ali postoji problem kad si pozajmljen. U slovačkom klubu procenili su da im nije interes da napreduje nauštrb njihovih igrača. Od kapitenske trake, došao je do toga da bude sklonjen. Kasnije je nešto i ulazio kao zadnji vezni, ponekad štoper. Vratio se u Belgiju, Briž ga je poslao u Horsens. Šareno - igra i ne igra. Počinje da bude i špic, a na prijateljskim mečevima daje po dva, tri gola. Sve je to veliko iskustvo, ojačaju te takve situacije. Pomoglo mu je to što smo bili uz njega. Kad bi došao nervozan sa treninga ili utakmice, imao je nekoga da se ispriča".

Nema dilemu da je tokom svih godina najteže bilo roditeljima.

“Nije svejedno. Erhan je otišao u Beograd sa 14 godina. Sećam se borbe s ocem, koji je u jednom momentu razmišljao da ga vrati. Kao stariji brat, morao sam da se uključim i reagujem. Ako se vrati u Pazar, znao sam da nema ništa od ozbiljnog fudbala. Izborili smo se. Kao porodica, čvrsto smo vezani. U poslednje vreme, kod njega su više roditelji jer sam se ja u međuvremenu oženio, a tu je i posao. Otac i majka stalno idu u Bohum, ne žele da je dugo sam. Odmah im se čini da gubi kilograme i tad mora da radi domaća kuhinja. Erhan je ostao isti čovek, ne menja se. Vide to i ostali s kojima smo rasli", kaže Ensar.

SAŠA LUKIĆ: Najveći napredak iz Partizanove „klase 1996“; Au, kako sam nekad davao pasove iz dubine

DUŠAN VLAHOVIĆ – Zamislite dečaka koga u pubertetu nisu omele ni ribe, ni izlasci, ni društvo... E, zato je uspeo

SRĐAN BABIĆ – Jokićev poklon Piksiju

Osvrnuo se na još neke bitne trenutke u Erhanovoj fudbalskoj edukaciji, a pokušao je i da zaviri u budućnost.  

“Pravi potez je bio povratak nazad, sa veznog na štopera. Videli su to dobro u Čuki. Naglo je izrastao, a kao zadnji u manevru pojačao je pas igru. Sigurno je i da ga je reprezentacija održala u teškim momentima. Kad nemaš minutažu u klubu, a znas da je zaslužuješ, onda ti još više znači poziv u nacionalni tim, kasnije i traka. Ne padaš u dubiozu, nego samopouzdanje raste. Znam da Erhan može i više. Uvek sam smatrao da može i u klub bolji od Briža, koji je godinama dominirao u Belgiji. Brata sam video u Realu ili Barsi. Pominjao sam mu Dortmund, gde se često menjaju štoperi, odlaze i dolaze. Meni se to čini kao sjajna sredina, ali Erhan kaže da nema šanse zbog rivaliteta navijača. Svakako, mislim da bi bilo nabolje da se još četiri ili pet godina zadrži u Nemačkoj, da postane još bolji“, reče pre pozdrava Ensar Mašović.

STEFAN MITROVIĆ – Kako si, bre, našao štopera u najgorem timu Srbije?!

Nezaobilazan u priči o Erhanu Mašoviću je profesor fudbala na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru Adem Preljević. Tvorac Akademije fudbala As bio mu je i prvi ozbiljan trener.  

“Imali smo sjajne momke i u starijim generacijama, koje smo vezali. Alen Mašović i Mirsad Brunčević bili su reprezentativci u selekciji 1994, potom otišli u Partizan i prednjačili kao pioniri, kasnije i kod kadeta. Zbog mojih pozicija u fudbalskim organizacijama, sva zanimljiva deca su bila selektirana. Erhanova generacija bila je prvak Zapadne Srbije, kao godinu mlađa od ostalih u ligi. Erhanov učinak bio je veliki. Zaključili smo da treba da promeni sredinu, kako bi nastavio da napreduje kao igrač. To je bio i odličan marketinški potez za naš klub i generaciju Zehrudina Mehmedovića, Ervina Alijagića, Džemila Aličkovića, Hamze Hazirovića, Seida Preljevića, Danila Đulčića… Uvek smo se dogovarali. Imao sam podršku od oca Arifa i Erhana, vaspitanog momka koji je odoleo svim turbulencijama u biološkom razvoju. Otišao je u Čukarički, gde su važnu ulogu odigrali Popović i Lešnjak. Zajedno smo pravili piramidu. Stvari su se naglo menajle i išle u pozitivnom smeru. Pokazao se i opravdao poverenje svih. Usledile su brojne ponude iz Evrope, ali je najkonkretniji bio Briž. U to vreme, mlada reprezentacija Srbije bila je u seriji odličnih rezultata. Momke je vodio Goran Đorović, moj prijatelj i kluski drug iz Prištine. Uvrstio ga je među startere, u par navrata Erhan je nosio i kapitensku traku. Ta selekcija dokopala se i završnice Evropskog prvenstva. Goran je kao vrhunski trener znao da prepozna karakter, znanje i kvalitet. Mašović je ostavio jako dobar utisak kao igrač, ali i kao čovek. Nije ga slučajno letos i jesenas zvao Piksi", sipa Preljević kao iz rukava.

U Asovoj školici

Gleda u svesku, gde sve stoji zapisano. Dok je bio u Asu, Mašović je za „cicibane“ odigrao 34, za mlađe pionire 38, a za pionire 43 utakmice.

“To su što ligaške, što dopunske i selektivne utakmice. Sećam se da su treneri Zapadne Srbije Velebit i Vladimir Ješić imali veliko poverenje u Mašovića. Određene nedostake otklonili su dodatnim treninzima, kako bi bio spreman za veći nivo fudbala. Ništa nije slučajno. S punim pravom i zadovoljstvom, mogu da kažem da je Erhan Mašović deo moje doktorske disertacije. Učinio sam sve što sam mogao, na svim poljima. Dobre saradnike u treningu imao sam u profesorima Zoranu Pajiću i Mithatu Blagajcu. Erhan se razvijao. S najpouzdanijim saradnikom Nerminom Vejselovićem, procenio sam da mu je do kraja pionirskog staža najbolje kod nas. Osim Čukaričkog, tražili su ga Partizan, Crvena zvezda, OFK Beograd. Njega, ali i Zehrudina Mehmedovića, koji je u to vreme bio prva lasta. Činili su prepoznatljiv tandem. Kao i Erhana, Čukarički je angažovao i mene kao glavnog skauta u omladinskoj školi. Nekoliko godina smo odlično sarađivali. Mogao sam da pratim kako Erhan napreduje zahvaljujući svojoj posvećenosti, motivaciji i ambiciji, takođe i njegovih roditelja. Moj cilj je bio da za akademiju napravim brend stvaranjem velikog igrača, da svi da budemo zadovoljni i srećni na polju finansija i promocije. Ništa nije slučajno. Rad donosi uspeh. U najvećem delu presuđuju disciplina, odgovornost, socijalni faktor. Tako je bilo i sa Erhanom", zaključio je univerzitetski profesor Preljević.

NIKOLA MILENKOVIĆ – Prvi put sa sestrom na loptanje

STRAHINJA PAVLOVIĆ – Malo folklor, malo atletika, a najviše porodične vrednosti i eto ti štopera i čoveka

MILOŠ VELJKOVIĆ – Fali nam štoper? Selektore, ima jedan naš dečko u Totenhemu

U toj, čuvenoj Asovoj generaciji 1998, nemoguće je bilo da ne zapazite Daču Đulčića. Prvo jer je golman, pa još kvalitetan, a potom zbog njegove guste, riđe kose. Sada je čuvar mreže Loznice.   

“Od neke 2006. ili 2007, pa do 2013. igrao sam sa Mašovićem, a zatim je on otišao u Čukarički. Proveli smo dosta vremena zajedno, na terenu i van njega. Kao klinci smo imali dosta turnira, na koje smo išli zajedno i uglavnom imali dobre rezultate. Uvek je bio ljudina van terena, dobar drug i često moj cimer. Pristojan i miran, nikad od onih što bi ponekad bili malo i nestašni. Dobro smo se upoznali i družili. Što se fudbala tiče, dosta nas je, ne samo ja, videlo da će da napravi ozbiljnu karijeru. Teren sve pokaže. Bio je dosta zreliji od ostalih, donosio i odluke u skladu s tim stavom. Zbog toga je jako mlad i postao prvotimac Čukaričkog, pa sa 18 godina otišao u Briž. To potvrđuje koliko je u tom trenutku dobro i zrelo igrao, bio ispred svoje generacije. Nije mala stvar da jedan igrač sa naših prostora standardno igra u Bundesligi, u Bohumu, da je reprezentativac, a sve to sa 23 godine. Vrhunski rezultat za njega. Nažalost, sad nismo u prilici da često kontaktiramo, fudbal svakoga odvede na neku stranu, ali odličan je momak i kao god bismo se videli srdačno smo se pozdravili i lepo ispričali. Erhan sigurno nije zaboravio svoje drugare i prijatelje, s kojima se ranije družio", ubeđen je Danilo Đulčić.

ISTI JE BIO I KADA JE ZARAĐIVAO 300 EVRA MESEČNO

Sa Demirom Spicom i Enverom Alivodićem

Fizička pripremljenost je nezaobilazan deo fudbalske igre, a na tom polju Erhan Mašović najviše veruje sugrađaninu Demiru Spici.

“Na prelazu 2016. na 2017, Erhan me je kontaktirao preko prijatelja. Hteo je da radimo zajedno. Još je bio u Čukaričkom, tek postao prvotimac. Ne mogu da kažem da sam iznenađen njegovim uzletom jer sam od prvog treninga video da je rođeni profesionalac. Svaki trening, bilo kakav, njemu je na 100 odsto intenziteta. Odvaja ga glava. Mentalno je prejak. Prešao je neverovatne prepreke da bi došao do sadašnjeg nivoa. Polovina njih odustala bi posle tolikih pozajmica. Kad je zarađivao 300 evra mesečno do sad, kad pretpostavljam da ima višemilionski ugovor, ostao je isti momak. Nije se promenio jedan odsto. Kad dođe u teretanu, ne možes da vidiš razliku između njega i momčića iz nekih škola fudbala. Niko mu ne smeta. Tu mentalnu snagu nosi od kuće, u šta sam se uverio kad sam mu upoznao porodicu. Otac Arif miran i staložen, majka Senada isto. Iz te stabilnosti je i ta njegova ličnost. Mnogo je vezan za njih. Najbitnije mu je šta porodica misli, pa sve ostalo. Nikad ne seče dok se svi ne posavetuju. Nema menadžera, nikad ga nije ni imao. A javljaju se stalno, od sitnih do onih iz velikih agencija. Arif nije želeo da njegov sin išta potpisuje. Naravno, tokom transfera imao je posrednika, ali otac ga je čuvao od ljudi koji su se vrteli oko njega. Nije dozvolio da toliko priđu i poremete mu stabilnost. I ja sam mnogo toga naučio od Erhanovog starog, po pitanju smirenosti i rezona, što je bitno uticalo na moje gledanje nekih stvari u fudbalu", pojašnjava Spica, ne tako davno momak o čijem su se fudbalskom talentu pričale bajke.

Danas... Spica je tamo gde je Mašović.

"Trenčin je u poređenju sa bilo kojim gradom u Belgiji kao Raška u odnosu na Beograd. Tamo se ništa ne dešava. Tadašnji stadion bio je malo van grada, poput onog u Lučanima. Otišao sam u Slovačku jer nije bio zadovoljan kako se treniralo. Hteo je da to popravimo. Ostao sam nekih 15 dana. Zatim Horsens, još manji. U tom gradiću fudbal je tek treći sport, posle rukometa i hokeja. Erhan na klupi, a potom kreće da ulazi kao špic. Rekao je da će i da brani, ako to trener bude tražio od njega, da bude bek ili krilo. Nebitno, samo da igra. Ritam mu je uvek isti. Svake noći odlazi na spavanje u 22.00, a ustaje ujutru u 07.00. Sebi napravi doručak, ode u klub, vrati se i odmori dva sata, pa onda teretana, večera, tuširanje i spavanje. Kad dođe kući, ima po sedam dana letnjeg i zimskog odmora. Malo ode do Kopaonika, leti na more. Posle toga, dva puta teretana, snaga i trčanje", dodaje stručnjak za kondiciju Demir Spica.

Sa kumom Amerom Demirovićem

A kad dođe u Novi Pazar, Erhan Mašović najpre se javi Amelu Demiroviću. Druženje od malih nogu krunisali su i kumstvom. 

“Čoveče, pa to je skoro 20 godina. Kad smo bili klinci i sad, kad je mnogo uspeo, baš se ništa nije promenilo u našim odnosima. U istom odeljenju bili smo od predškolskog uzrasta, preko Osnovne škole Mur. Nismo se razdvajali sve do srednje škole. Onda je otišao u Beograd, a ja sam ostao u Pazaru. Bilo je dečjih ludosti, mogao bih o tome danima, ali me je Erhan upozorio. Rekao mi je 100 puta da pazim šta pričam. Kad sam mu odgovorio da ću sve da kažem, samo je izustio – nemoj, majke ti", glasno smejući se priča Amel.                  

Iz totalno je druge priče jer - ne voli fudbal.

“U školi, kad smo igrali fudbal, posmatrao nas je kao neke čunjeve. Samo bismo ga pratili. Odmah se izdvojio. Čak nam je bio i kao neki trener i zadavao nam neke vežbice. Što se njegovih utakmica tiče, jednom sam ga gledao u Beogradu i jedanput u Bohumu, pošto sam u to vreme boravio u Dortmundu, pa smo često bili zajedno. Iskreno, mene fudbal nikada nije zanimao. Eto, tolike godine je fudbaler, a samo dva puta sam ga gledao. Doduše, ni vreme i posao ne dozvoljavaju. Kad smo zajedno, ne pričamo o fudbalu. Verovali ili ne – nikad! On zna da fudbal ne volim i ne spominje ga. Lud je za tim, ali meni o fudbalu ne priča", stavlja Amel tačku na storiju o svom kumu, fudbaleru Bohuma i reprezentativcu Srbije Erhanu Mašoviću.