MILOŠ VELJKOVIĆ – Fali nam štoper? Selektore, ima jedan naš dečko u Totenhemu

Mnogo je priča u svetu sporta gde je neki trener mlađih kategorija ili skaut ili čak i menadžer snimio nekog talenta, prepoznao u njemu nešto što niko drugi nije i proširio reč tamo gde treba. A, onda je nastala neka bajkovita priča, sa srećnim epilogom. Holivudski scenario...

Samo što je u ovom slučaju čovek koji je „kriv“ što je Miloš Veljković postao reprezentativac Srbije - njegov vršnjak. Fudbaler. Milan Jokić. Nekadašnje dete Partizana, pa kapiten u mlađim selekcijama orlića. Na kraju nije imao sreće da ode na Novi Zeland i tamo se pozlati, ali makar je Srbiji „podario“ Veljkovića. Osvajača i evropske i svetske titule.

Danas fudbaler u litvanskoj Suduvi ostao je zatečen kada je dobio pitanje o tome kako je „doveo“ u reprezentaciju igrača koji će u Kataru biti jedan od stubova odbrane Piksijevih Orlova.

„Prvi put pričam o tome, malo ko i zna... Bio sam u školi Partizana kada sam dobio poziv da odem na mesec dana u Totenhemov kamp. Iskomplikovala se cela priča, da ne dužim, nije to ni tema, tek dobio sam vizu samo na sedam dana, a kada sam došao na prvi trening – povredio sam se. Kažite, kakav sam maler... Uglavnom, tamo sam upoznao Miloša i Tomislava Gomelta, hrvatskog fudbalera, sa kojim danas igram u Suduvi. Kako je mali svet“, uvodi nas u priču Milan Jokić.

Prijateljstvo tadašnjih tinejdžera se nastavilo i kada se Jokić posle sedam dana vratio u Beograd.

„Kada sam se vratio ubrzo je došlo okupljanje reprezentacije do 17 godina, Nenad Sakić je bio selektor. Pričao je sa nama igračima, rekao da nam fali štoper, pitao da li znamo nekog ko bi mogao da nam pomogne. I ja sam mu rekao za Veljkovića, da sam ga upoznao u Totenhemu, da ga nisam mnogo gledao, jer sam kratko bio tamo, ali čim je u tom klubu, da sigurno ima kvalitet. I Sakić mi je rekao da ga pozovem, da ga pitam da li ima naš pasoš, da li bi igrao za Srbiju. Miloš je, naravno, odmah rekao „da“.

I prvi put kada je obukao dres Srbije, Veljković je zacementirao sebe u reprezentaciji.

„Samo koji dan posle toga putovali smo u Irsku, igrali smo utakmice s njima. Dođemo tamo na aerodrom, kad čeka nas – Miloš. Tu je počeo, odigrao je vrhunski dve utakmice. Sakić je rekao da smo dobili štopera za narednih 20 godina. I ostalo je istorija“.

Iako su se fudbalski putevi za ovih desetak godina razišli, pa Veljković i Jokić nisu više u redovnom kontaktu, nedavno su se čuli posle dužeg vremena, fudbalera Suduve prijatelji često podsećaju na to koliko je „zadužio“ fudbalsku Srbiju.

„Drugovi me zezaju kako sam ja „doveo“ Veljkovića u Srbiju, ja se smejem na te šale, naravno da nije tako, ali drago mi je što sam makar delom učestvovao u svemu tome“, poručuje Milan Jokić.

Eto kako su čudni putevi fudbalski. A, da su Švajcarci bili malo manje gordi, možda bi u Kataru Miloš Veljković bio u njihovoj odbrani - protiv Srbije. Ipak, naljutili su se i rešili da ga kazne, otkriva Slobodan Veljković, glava porodice.

„Kada je Miloš imao 15 godina igrao je za reprezentaciju Švajcarske protiv Francuske u Karužu i tu su ga videli skauti Totenhema. Pitali su me da li bi on došao kod njih u London i rekao sam što da ne. Kasnije su se u Ligi šampiona sreli Bazel i Totenhem, a kao predigra su igrali mladi timovi, pa je Miloš branio boje engleskog kluba. I odigrao je odlično, što je izazvalo ljutnju kod ljudi iz Bazela. Zvali su nas na razgovor, pitali zašto je otišao iz kluba kada su oni imali velike planove za njega. Rekao sam im da ga niko nije na silu poveo u London... Uglavnom, neka vrsta kazne je bila to što Miloša više nisu zvali da igra za reprezentaciju Švajcarske“, priča Slobodan.

A, kada je Veljković došao na prvo okupljanje selekcije Srbije do 17 godina, osećao se kao da je došao u neki novi svet.

„Bilo mu je malo čudno kada je došao da igra za Srbiju. Pričao je da ga je najviše iznenadila mnogo velika opuštenost, nije bila tolika disciplina kao u klubovima ili u selekciji Švajcarske. Bilo mu je neshvatljivo da deca od 16-17 godina mogu tako slobodno da se ponašaju, da izađu u kafić, da ne pričam sad dalje... Uz to, imao je oskudan rečnik srpskog, pa je i tu morao da se bori, da se snalazi“.

DUŠAN TADIĆ – Ćale, bod je važan, nos će da zaraste

MARKO DMITROVIĆ: Majka htela da bude lekar, on levi bek, a sudbina - golman

STEFAN MITROVIĆ – Kako si, bre, našao štopera u najgorem timu Srbije?!

Kako se snašao najbolje govore evropska titula u Litvaniji 2013. i svetska na Novom Zelandu 2016.

„Ljubinko Drulović je u knjizi o Zlatnim orlićima napisao da na EP u Litvaniji samo za Veljkovića nije imao zamenu. Miloš je odigrao svaki minut i na prvenstvu Evrope i na šampionatu sveta. Kada je došao kući sa Novog Zelanda, majka ga je dočekala u suzama. Najpre zbog velikog uspeha koji su napravili, a onda i kada mu je videla noge, koje su bile sve u žuljevima i ožiljcima. Kao da nije skinuo kopačke s nogu za sve dane koje je proveo tamo“.

Sve to što je napravio na ta dva takmičenja sa mlađim selekcijama, Veljković će probati da učini i sa A timom Srbije. Uveren je da će Orlovi odleteti daleko.

„Miloš očekuje da sigurno prođemo grupu, a za kasnije, videćemo. Ima baš velika očekivanja, optimista je, kaže „mi moramo da prođemo“. Pogotovo što izuzetno ceni kolege iz napada, naše gol-igrače Mitrovića, Vlahovića i Jovića. Kaže, nema veze ko je na terenu, sva trojica su fantastična. Naravno, ima visoko mišljenje i o ostalima, od Tadića, preko Kostića, Sergeja, do saigrača u odbrani i golmana. Sa Rajkovićem je nerazdvojan od 17. godine, ali kaže da je i Vanja izuzetan. Smeje se i čudi se što ga Piksi zove „Ti, Nemac“. Valjda zato igra u Nemačkoj“, smeje se i Slobodan.

Opšta je procena da će direktan okršaj Srbije i Švajcarske u poslednjem kolu odlučiti ko će proći iz grupe. Biće to prilika i za Miloša da odmeri snage sa nekim starim znancima sa druge strane.

„Granit Džaka, pa i njegov brat Taulant i Šaćiri poznaju se jako dobro sa Milošem, još dok su bili deca. Granit je bio dobro, kulturno dete, uvek je dolazio da se javi posle treninga svima nama. Stvarno se tada u Švajcarskoj među nama gastarbajterima iz bivše Jugoslavije nije gledalo ko je Srbin, ko Hrvat, Albanac. Štaviše, meni je jedan komšija Hrvat skrenuo pažnju da bi trebalo Miloša, koji je tad imao pet godina, da odvedem u školu Bazela, jer je talentovan. Družili smo se između sebe, imali normalan odnos. Šta se posle desilo da Džaka i Šaćiri onako nešto urade na SP u Rusiji stvarno ne znam“, zaključuje priču Slobodan Veljković.