Oronula kuća potkopanih temelja i tim B produkcije bi trebalo da ciljaju plasman u Top 4

Ronald Kuman sigurno neće voditi Barselonu za vikend protiv Levantea, jer je sinoć u Kadizu dobio crveni karton. Ali je vrlo verovatno da više nikada neće voditi Barselonu. Neko mora da plati za sve ovo na početku sezone i biće to trener.

Ali Barselonini problemi su mnogo dublji od izbora taktike i sastavljanja prve postave. Ni mnogo jača trenerska imena od holandske legende ne bi izvukla Barselonu iz kanala u koji se godinama ukopavala. Blato je do guše...

Ono što celoj situaciji ne pomaže jeste Kumanov nadobudni stav, pokušaji da se distancira od kolektivne krivice i očigledno nepoverenje svlačionice. Baš nikada nije bio tip trenera kojeg igrači vole. Uspevao je da drži stvari pod kontrolom na domaćem terenu u Ajaksu, Ajndhovenu ili reprezentaciji, gde je njegov autoritet bio jak, gde je uglavnom radio sa mladim zemljacima i gde su čelnici stajali iza njega. Ali na gostujućim terenima poput Benfike, Valensije ili Evertona gde je bio solo igrač i gde se njegovo ime nije mnogo računalo, nije mogao dugo da izdrži.

Njegov slavni prethodnik Luj van Gal je imao običaj da „kupuje svlačionicu“ lansiranjem mladih igrača i stvaranjem svoje lične vojske protiv iskusnih senatora iz ekipe. Polazilo mu je za rukom, jer je imao nos da namiriše Sedorfa, Klajverta, Davidsa, Overmarsa, braću De Bur, Van der Sara, Ćavija, Pujola, Inijestu, Krosa, Milera, Alabu, Rašforda... Bio je njihov fudbalski otac, a oni su ginuli za njega.

Kada je đavo odneo šalu u Barseloni, Kuman je probao isto. Ali niti su to klinci koji će napraviti ozbiljnu razliku na terenu, niti će ga neko u Kataloniji pohvaliti što pruža šansu Demiru, Arauhu, Gaviju, Gonzalesu dok ekipa krvari protiv Granade ili Kadiza... Navijači Barselone žele rezultat!

Pokušaj kupovine mira i svlačionice nije uspeo, Kuman je prokockao poverenje i samo ga debela odšteta čuva od momentalnog otkaza.

Međutim, Kumanov otkaz nije srž problema. Njegova smena može samo da bude šminka za oronulu fasadu. Barsina fudbalska kuća je nekada bila najlepša u Evropi i svi su želeli da žive u njoj. Igrači poput Ibrahimovića i Pirla su vapili za pozivom iz Katalonije i želeli su samo tamo. Nekima se plan ostvario, nekima nije...

Nažalost, pogrešan izbor boja u kombinaciji sa štetočinskim menadžmentom Đozepa Bartomeua je danas od velelepne palate napravio prosečnu kuću na dva sprata koju elitna imena evropskog fudbala izbegavaju. Luksuzne vile su sada na nekim drugim adresama u Mančesteru, Londonu, Parizu, Minhenu, Madridu...

Kuman je samo posledica svih Barseloninih nagomilanih problema iz prethodnih godina. Barsu čeka bolan proces rekonstrukcije i oporavka koji će trajati godinama. Mnogi veliki klubovi su prolazili kroz takve epohe. Pogotovo ako su uspešne epohe bili vezane za neke jake ličnosti i lidere kao što su Ferguson, Venger ili u ovom slučaju Leo Mesi.

Godinama, pa i decenijama je Liverpul bio u krizi i njegovi navijači su patili. Potom je došao red na Mančester Junajted posle Fergijevog odlaska. Poslednjih godina je predmet podsmeha Arsenal koji je nekad igrao najlepši fudbal u Evropi. U Italiji je Juventusu trebalo nekoliko godina da se oporavi od Kalčopolija u koji se sam uvalio. Potom su na red došli Inter i Milan kada su velike gazde Morati i Berluskoni digli ruke. A setimo se samo i Reala iz nekih sezona kada je jedva uspevao da se uvuče u Ligu šampiona ili megalomanskih projekata sa Galaktikosima. Sada je izgleda došao red na Barselonu...

Nešto što je na kraju i normalno u svetu fudbala. Postoje ciklusi i postoje uspešne i neuspešne epohe. Od toga nijedan klub ne može da pobegne.

Kada su golove davali i nameštali Ronaldinjo i Eto, ili kada su u špicu igrali Mesi, Nejmar i Suarez, Barselona je osvajala Ligu šampiona. Kada su odbranom komandovali Pujol i Pike na vrhuncu, a konce u veznom redu vukli Ćavi i Inijesta, Barsa je bila fudbalska sila od koje je zazirala cela Evropa. U skoro svaku sezonu Lige šampiona je ulazila kao prvi favorit, jer je imala to što je imala. Tada su treneri mogli da budu i Rajkard, i Vilanova, i Luis Enrike... Naravno u kombinaciji vrhunskih igrača i vrhunskog trenera poput Gvardiole, to je bilo savršeno.

Sada se situacija pogoršala. Memfis Depaj, Seviljin rezervni špic Luk de Jong, ništa više nego solidni Danac Martin Brajtvajt nisu igrači sa kojima se mogu kovati veliki planovi. To je nivo Lige Evrope. Veterani Pike, Alba i Buskets ne mogu sami da preokrenu situaciju niti su više u najboljim godinama. A i kada su bili, opet nisu bili glavni igrači već pomoć Pujolu, Ćaviju, Inijesti, Mesiju... Od vrhunske klase je ostao Ter Štegen, mladi Pedri, Frenki de Jong i povređeni Fati koji to mogu da budu i još gomila talenata koji to verovatno nikada neće biti.

Sve to je posledica užasnog menadžmenta i lančanih grešaka gomile nedoraslih rukovodilaca.

Kada je Đoan Laporta preuzeo klub 2003. godine, Barsa je bila u sličnoj užasnoj situaciji. Završila je sezonu kao šesta na tabeli, ostala je bez Rivalda, a Radomir Antić je kao prelazno rešenje koliko-toliko uspeo da sanira požar dobrim izdanjima u Ligi šampiona. Posle godinu dana je Laporta doveo Ronaldinja, klub se debelo oslonio na mlade snage, lansirao Mesija i Gvardiolu i ostalo je istorija.

Laportu je nasledio nekadašnji saradnik, a potom zakleti neprijatelj Sandro Roselj. Sistem je ostao i Barsa je nastavila utabanim stazama. Doduše, neke Roseljove afere su već počele da štete klubu, ali je i pored njih ostala najmoćniji klub i tim u Evropi.

Isti sistem je zatekao Đozep Marija Bartomeu. I na početku ubirao plodove rada svojih prethodnika. Osvojena je tripleta u prvoj godini njegovog predsedničkog mandata i od tada je krenuo raspad sistema. Mesijeva klasa je na domaćem frontu uspevala da zamaskira probleme i sve lošiji izbor igrača i trenera. Ali u Evropi je Barsa doživljavala brodolome poput Rome i Liverpula, a na kraju i onu bruku protiv Bajerna.

Bartomeu i njegovi saradnici su rasterali trenere, učitelje, skaute, operativce i ostale „nevidljive“ ljude koji su bili od velike vrednosti za klub. Istovremeno su srljali iz greške u grešku: 135.000.000 evra za Dembelea, 135.000.000 evra za Kutinja, 120.000.000 evra za Grizmana... Da i ne pominjemo gluposti poput Pjanića, Paulinja, Andrea Gomesa, Arde Turana, Artura koji nisu doneli ništa, a samo su njih petorica zajedno koštala preko 200.000.000. U međuvremenu je Barsa imala više neuspešnih pokušaja da vrati Nejmara i dodatno izgubila na imidžu neozbiljnim potezima Abidala i ostalih direktora u pokušaju.

Naravno, nije samo Bartomeu kriv što su oni igrali loše. Ali je kriv što nije dovodio bolje od njih i bolje trenere od Valverdea ili Setjena. Prepiska sa „vatsapa“ koju je godinama kasnije pustio u javnost agent Žunior Mingelja je u potpunosti pokopala autoritet i stručnost Bartomeua i njegovih saradnika. Poruke u kojima Mingela nudi ugovoren transfer Mbapea iz Monaka kao zamenu za Nejmara i na koju sportski direktor Bordas odgovara da „ni predsednik, ni trener nisu zainteresovani za Mbapea i da žele njegovog zemljaka Dembelea“ je bila so na ranu Barsinih sosiosa.

Kola su krenula nizbrdo i više niko nije mogao da ih zaustavi. U rizičnoj partiji ruleta je ulagano više nego što se ima. I onda je došla korona koja je potpuno ogolila finansijsku rupu u koju su predsednik i saradnici zakopali klub. Završni udarac je bilo teranje Luisa Suareza u Atletiko koji im se osvetio u prvoj sezoni. Tu je bio kraj Bartomeua.

Vratio se Laporta, ali je havarija bila velika da bi se popravila preko noći. Zatekao je trenera kojeg nije želeo, ali čiji ga otkaz košta poprilično, pa mora da ga trpi. Laporta nije imao novac da kupuje igrače. Barsa je ovog leta potrošila samo pola miliona evra na pozajmicu mladog Demira, sve ostalo su bila utešna pojačanja za džabe poput Aguera, Depaja, Garsije ili De Jonga. Izgubila je Mesija i rešila se Grizmana kako bi donekle ispeglala klupske knjige. Rezultat finansijske konsolidacije je skroman aktuelni tim od kojeg se imaju nerealna očekivanja.

--------------------------

Misliš da poznaješ fudbal bolje od drugih? Mozzart Prognozzer ti pruža šansu da to i dokažeš i osvajaš vredne nagrade svake nedelje! Odigraj odmah potpuno besplatno!

---------------------------

Problem je što ta konsolidacija još nije završena uprkos činjenici da su brojni igrači pristali na smanjenje ugovora. Iako više nema Mesijevog ogromnog ugovora niti Grizmanove visoke plate, Barsa i dalje krvari. Finansijski i rezultatski.

Današnji tim svakako ima kvalitet da bude bolji od Granade ili Kadiza. I to je nešto što se može popraviti promenom trenera. Ćavi bi verovatno doneo neki napredak i makar kupio mir da navijači ne zvižde. Svi ostali eksperimenti poput Roberta Martineza, Tjerija Anrija ili Erika ten Haga ne bi doneli nikakav boljitak.

Ali koji god trener da dođe, Barsa jednostavno nema kvalitet da bude konkurentna u Evropi. Bajern je to svima objasnio. Barselona je danas tim za osminu finala Lige šampiona. U najbolju ruku za četvrtfinale. To je evropska B produkcija. Danas je ona tamo gde su prethodnih godina bili Mančester Junajted, Milan, Inter... A to znači i žestoku borbu na domaćem frontu da se ostane među četiri najbolja tima i osigura plasman u Ligu šampiona. Za Barselonu bi to trebalo da bude glavni cilj ove sezone jer Atletiko i Real su iznad, Sevilja tu negde, a Bordalasovu Valensiju ne bi trebalo potceniti.

Što pre u Kataloniji postave realne ciljeve, proces ozdravljenja će krenuti brže. Za početak bi valjalo osigurati Ligu šampiona i čiste pare od UEFA kako bi Laporta i saradnici imali makar neki novac u rukama sa kojim mogu da rade. Pa možda će opet neki elitni fudbaleri u budućnosti želeti da dođu u Barselonu...