PRELAZZI: Destino, fato, végzet, sors – Priča o tri boje i Marku Rosiju

U svakom jeziku koji drži do sebe ta dva pojma su razdvojena, mada ih ljudi često mešaju. I jedno i drugo će vam se desiti, vele, ali na potonje ne možete da utičete, sve je zapisano, i šta god da uradite – džaba je.

Nisu "destiny" i "fate" isto, rekao bi vam Englez, ne znače "sudbina" i "usud" jednu stvar, ubacio bi se Srbin. "Destino" i "fato" takođe, zna svaki Italijan, dok će Mađar, i trebalo bi da razumemo taj jezik malo više nego što ga razumemo, napraviti razliku između "végzet" i "sors".

A onda će doći jedan Italijan koji je postao pomalo Mađar, i reći vam, glasom Sare Konor iz "Terminatora", da sudbina ne postoji, a ne postoji ni usud, ni kismet, možda tek karma, dobro, to ćemo dozvoliti.

Ništa ne postoji, sem onoga što sami stvaramo, sa svoje dve ruke, sa svojom glavom na ramenima.

I samo bi se neki veliki mađarski romantični pesnik, možda onaj najslavljeniji, po imenu Aleksandar Petrović, mogao usprotiviti odnekud.

Jer Šandor bi Petefi rekao Marku Rosiju, tom Italijanu i građaninu sveta i usvojenom Mađaru, da se priseti onih dana kada je bio klinac, pa mu je deda Đino pričao svakodnevno o Ferencu Puškašu. Zar nije možda baš zato postao fudbaler? Kako može da negira da to ima neke veze? Zar se ne igra utakmica njegovih snova, njegovog života, na stadionu koji se, gledaj ti to, zove po Puškašu?

Ili da ga Petefi Šandor podseti da je, kada je razmišljao o tome da batali trenersku karijeru, nakon mnogo neuspeha po trećim i četvrtim ligama, nakon što je iz prve ruke video i propast i korupciju – tražili su mu da on plati da bi bio trener u nižim razredima – stigao poziv baš iz Budimpešte.

Ne iz Breše, ni iz Barija, ni iz Bolonje, ni iz Brindizija, Beneventa, Bergama, Bitonta, Bolcana.

Iz Budimpešte.

(©Reuters)

Ili bi mu rekao da nije slučajno sreo Marsela Bijelsu onih ludih devedesetih, kada je shvatio da mu je Italija mala – to, valjda, može misliti samo budala ili genije? Ili onaj koji je oboje? – pa je zapalio da juri za loptom čak u Meksiko; jer Bijelsa i Eriksen su ga trenirali, pa su ga sigurno spremali i za ono što će uraditi?

Na kraju bi ga ubeđivali svi mađarski pesnici i svi pisci, a velika je to nacija kada se svega dohvati i posebno kada se dohvati lapisa, i rekli bi mu da pogleda boje na mađarskoj zastavi, i boje na italijanskoj zastavi. Sanjao je trikolore, eto mu trikolori...

Ma zar to nije "destino", pardon "sors", zar je moglo ikako drugačije nego da Marko Rosi dođe u Mađarsku i posle sedamdeset godina natera celu zemlju da se napokon prestane praviti kako obožava vaterpolo, veslanje i mačevanje i ostala bacanja kladiva? Da se sete Vemblija, jer Vembli žive ponovo. 

Može li, izvukli bi na kraju taj adut, može li biti da je išta ovostrano umešalo svoje prste, a da Mađarska koju vodi Marko Rosi igra protiv Italije koju vodi njegov ortak iz Sampdorije Roberto Mančini? I to u meču koji ima ogroman značaj, ne samo zato što su s jedne strane momci koji nisu bili ni rođeni kada je Mađarska poslednji put igrala Svetsko prvenstvo, a s druge evropski prvak?

Da je njegov život vođen nekom nevidljivom rukom sudbine ili usuda, ili da makar veruje u karmu, ili da je prosto takav čovek, Marko Rosi bi doživeo utakmicu poslednjeg kola grupe 3 Lige nacija kao pozornicu za osvetu, za natrljavanje nosa i svojoj naciji i svima onima koji nisu verovali u njega.

Samo, morao bi da počne od sopstvenog, jer ako neko nije verovao u njega, bio je to Marko Rosi – do trenutka kada je odlučio da posle pola veka batali sport koji je toliko voleo i počne da radi u računovodstvenoj firmi svoga brata.

Nije se to, srećom po Petefi Šandora, Esterhazi Petera, Hidegkuti Nandora i svih ostalih pesnika, s loptom ili bez nje, nije se to dogodilo, i Marko Rosi, onaj što je vodio Lumecane, pro Patriju, Kaveze, Skafateze, neka se ne ljute, ali nemamo pojma gde je Skafateze ni za šta igraju, pa je posle vodio Honved i Dunajsku Stredu, pa je u "grupi smrti" na Evropskom prvenstvu stigao u Peštu kao heroj, taj je Marko Rosi doživeo da bude trener koji će poniziti, uništiti, ismejati Englesku na njenom Vembliju.

Posle sitnih sedamdesetak godina, ali legenda će uvek pobediti vreme.

Da, i da bude trener koji će pobediti Nemačku, samo zato što se Mađarima napokon može, kao što im se nije moglo, ma koliko da su ih zvali "Aranycsapat", pre nešto malo manje od tih sedamdeset godina.

(©Reuters)

Istorija se ne ponavlja, zna to danas Marko Rosi, i to je još jedna laž kao što je laž sudbina i "sors". Ne ponavlja se, ali se nekada baš lepo rimuje...

Sve bi, doduše, bilo lako objasniti nekom novom "zlatnom generacijom", umesto one koje je uništila sovjetska čizma i o kojoj su napisane sve knjige ovog sveta, svaka sa tragičnim svršetkom; samo što skoro nijedan Mađar nije u nekom velikom klubu, sem ako ne računamo da je Ferencvaroš veliki klub, sem ako ne računamo da osovina Soboslai-Salai (a ovaj drugi je pred penzijom) može da se meri sa nekim drugim, opevanijim duetima.

Biće i onih koji će pričati o mađarskom premijeru i njegovoj ljubavi prema fudbalu, o tome da je cela nacija pomalo prkosna i kočoperna, a ništa ne radi kao inat; ili će pisati o infrastrukturi o kojoj njihove prve južne komšije, mogu samo da sanjaju, o tome da su mali Mađari opet počeli da jure za loptom, a ne da veslaju i plivaju.

Biće i onih koji će sa zebnjom reći da su jednom isto tako Mađari uzleteli, a onda je došao neko s Istoka i to u krvi i suzama prekinuo.

Neće biti ni da je samo do toga. Nešto je više. Nešto neobjašnjivo.

Utoliko je sve čudnije, utoliko je sve luđe, utoliko je sve, pa makar Marka Rosija njegov ortak Mančini – javlja li im se Gulit, zaboga, da neće i on da bane večeras? – lagano nadmudrio pred očima Ferenca Puškaša, značajnije i veće, zato što je potpuno nerazumljivo.

Jer lako bi bilo, i ne bismo se pitali šta je stvarno, da je samo sudbina, da je samo usud, da je samo kismet, ili karma, ili "végzet" ili "sors".