Derbi dela Kari

Kada sa juniorskom reprezentacijom Jugoslavije osvojite svet, onda vi imate sve predispozicije da postante veliki košarkaški trener. Kada bijete američki drim-tim, i to na parketu u Indijanopolisu, to neusmnjivo znači da ste ušli u krug najboljih stručnjaka svih vremena. Još kada uz sve to osvojite Evroligu, a potom od Srbije, leta 2023. godine, napravite najbolji tim bez najboljih igrača, onda ste vi trenerski mađioničar, koji prkosi krštenici i savremenim trendovima.

Namerno smo jedan deo iz karijere Svetislava Pešića preskočili. To što je uradio sa Nemačkom 1993. godine, kada je bio najbolji u Evropi sa limitiranom selekcijom, može da se poistoveti sa trenerskim čarobnjaštvom. Kasnije su Nemci sa Dirkom Novickim postali ozbiljna sila, pobeđivali nas i na Mundijalima, ali je rođeni Piroćanac bez ikakve sumnje utemeljivač ozbiljne nemačke košarke. I to u zemlji u kojoj je fudbal u rubrici prioriteti pod jedan, dva i tri, a potom ide rukomet...

Predstojeće finale Mundobasketa 2023. godine može kolokvijalno da nosi naziv Deri dela Kari. U „prajmu“ karijere Svetislav Pešić je osvojio svet sa tadašnjom SR Jugoslavijom, nesumnjivo kvalitetnim timom čiji ego je uspeo da ukroti Svetislav Pešić. Skoro deceniju pre toga Svetislav Pešić je napravio jednu od najvećih senzacija u istoriji kraljice igara. Nemci su se to njegovog imenovanja na mesto selektora vodili Kubertenovim pravilom da je važno samo učestvovati i kratiti vreme do fudbalskih uspeha. A sa Pešićem na klupi počeli da pobeđuju.

Dobro, uvek može da se ispali ona teza o tome da Svetislav Pešić ne bi bio general u nemačkoj uniformi da tog leta 1993. godine nisu na snazi bile sportske sankcije prema našoj zemlji. I uz veliko poštovanje alhemičarskog dela Svetislava Pešića, teško da bi Nemačka bila na najvišem stepeniku da su na tom Prvenstvu Evrope igrali Đorđević, Danilović, Paspalj, Divac, tada u punoj snazi Zoran Sretenović, Saša Obradović, Nikola Lončar...

Ali te 1993. godine odigrano je jedno od najboljih Prvenstva Evrope u istoriji, ako izuzmemo izostanak SR Jugoslavije. Redom: Grci su imali veliku generaciju, iako nije bilo jednog od najboljih plejmejkera u istoriji evropske košarke Nikosa Galisa. Igrom je dirigovao legendarni Panajotis Janakis, pod košem je bio pauk Fasulas, još je tu bio Hristodulu. Hrvatska je bila najveći favorit, iako se četiri meseca pre toga suočila sa tragedijom i pogibijom Dražena Petrovića. Nije bilo ni Tonija Kukoča, ali je Dino Rađa bio personifikacija nekada nepobedivog jugoslevenskog tima, zatim Arapović, Tabak, Vranjković, Komazec koji je bio snaga koja dolazi.

Italijane su predstavljali Koldebela, Đentile, Danilovićev arhineprijatelj Karlton Majers, Rikardo Pitis. Bila je tu Španija sa braćom Đofresa i Viljakampom, pa još nezgodni Izrael. Na kraju bila je tu i Rusija sa Karaševom, Panovom i Sergejom Bazarevičem.

Sada dobro ovo pročitajte. Nemačku su na Prvenstvu Evrope predstavljali: Klajne Brokhof, Henrih Ridl, Mihael Koh, Kristian Velp, Teoman Osturk, Hening Harniš, Ginter Bekhe, Stefan Baek, Hansi Gnad, Kai Nirnberger, Jens Kujava, Majk Džakel.

Momci, mi smo srećni što vas imamo!

Imena koja svakako ništa ne znače ni pasioniranim ljubiteljima košarke. Dvojica od njih dvanesteroice i danas nisu predstavljeni na Vikipediji. Čak devetorica iz tog Pešićevog tima igrali su u Bundesligi, uglavom za Bajer Leverkuzen. Dvojica su bila na američkim univerzitetima i jedan u Palakanesteru (italijanska liga).

Zanimljivo je da je pomenuti šampionat loše počeo za Svetislava Pešića. Tada mu se Italija desila u prvoj fazi, pošto je u prvom kolu izgubio od Estonije (103:113). Kasnije je pobedio autsajdera Belgiju, dok je trijumf nad Slovencima označio da bi Nemačka na mala vrata mogla da se domogne četvrtfinala.

U narednoj grupi Nemačka je izgubila od Franucke, potom je pružila vrlo dobar otpor Hrvatskoj pred 5000 ljudi u Berlinu (63:70), ali je Dino Rađa sa 22 poena bio nezaustavljiv.

Morali su u poslednjem meču Nemci da savladaju Tursku i uspeli su u tome. Tada je počela Karijeva bajka. Javnost ga je tapšala po ramenu pošto je Nemce uveo mešu osam najboljih evropskih selekcija, ali eksponat nenadmašne jugoslovenske škole košarke nije hteo da stane.

U četvrtfinalu je servirao prvo iznenađenje, pošto je posle produžetaka savladao Španiju (79:77). Imao je sreću Kari što na narednoj stepenici nije naletao na Hrvatske. Ali i Grci su bili jednako težak rival, posebno što je Hristodulu igrao u životnoj formi. Na kraju je pred 7500 gledalaca u Minhenu Nemačka slavila sa 76:73.

Nemci su tada spoznali košarku kao sport. Vladala je velika euforija u Minhenu, posebno što je rival bila Rusija. I to finale je dokaz Karijeve veličine. Nije Nemačka dozvolila mnogo kvalitetnijem rivalu da se odlepi, nije klonula ni kada su Rusi pet minuta pre kraja stekli, u vrlo tvrdom meču, ogromnih četiri poena prednosti. Poslednja akcija bila je personifikacija poštovanja trenerovih principa. Odigran je pik, potom je Velp tri sekunde pre kraja zakucao preko Panova. Dao je slobodno bacanje i postavio konačnih 71:70. Za preostale tri sekunde Bazarevič nije uspeo da poentira.

Nemačka je prvi i jedini put postala Prvak Evrope, mada je u Beogradu bila blizu 2005. godine. Arena se tada poklonila Dirku Novickom, ali su Grci bili bolji.

Bilisu Nemci treći 2002. godine u Indijanapolisu, sad su otišli korak dalje. Neka tu i ostanu posle Derbija Dela Kari.