Ruža, karanfil i suza puna tuge za Duška Vujoševića

Tišina koja para uši, paznina koja razara srce, suze koje nose sa sobom najčistiju emociju...
"Ja volim Partizana i svakog novog dana, kucaće srce moje, za crno-bele boje".

Dok je sa "video kocke" išao kratak film posvećen nedavno preminulom trenerskom velikanu Dušku Vujoševiću, malo je bilo onih koji su mogli da sakriju suze i žal zbog gubitka jednog od najvećih... Kada je počelo da se ori Duletovo ime, sa tribina su poletele ruže i karanfili, u znak sećanja i zahvalnosti zbog svih nezaboravnih dana, titula i pobeda.

Detalj iz Beogradske arene (©Star Sport)

"Došli smo da se pozdravimo od našeg Duleta", govori tiho grupa navijača na ulazu. U rukama, cveće za voljenog Generala... Nema navijačkih šalova podignutih u vis, nema uobičajene graje. Sve to zamenila je težina gubitka i pogled pun suza. I sve to govori više od bilo kakve pesme. Na jednoj strani Žarko Paspalj, nedaleko odatle Novica Veličković, Saša Pavlović, Milenko Tepić, Žofri Lovernj... Gde god da se okrenete, sve Duletova deca.

Odlazak Duška Vujoševića naterao je pristalice Partizana na nešto što prevazilazi okvire podrške jednom klubu, pa čak i brojnih razmimoilaženja u stavovima i razmišljanjima... Tiho i dostojanstveno su se ujedinili, kako bi podelili tugu. Kako bi iskazali neizmerno poštovanje.

Duletova košarkaška deca (©Star Sport)

Teško je iskazati šta je Dule bio Partizanu i njenim navijačima, ali i koliko su oni, kao i jedan klub, značili njemu. Trener koji je odveo Partizan na prvi Fajnal for, čovek koji je postavio temelje generacije koja će se popeti na evropski tron 1992. godine, učitelj koji je s početka trećeg milenijuma skoro petnaest godina neprestano stvarao velike igrače. I, iznad svega, velike ljude. Generacije su prolazile, ali Duletova ideja nije iščezla. I danas mnogi žale za vremenom koje je davno prošlo, kada se stvaralo, a ne kupovalo... Partizan kao škola, kao porodica, kao način razmišljanja.

Zato večeras rezultat nije u prvom planu. Nije ni važan. Mnogo emocija stalo je pod krov Arene. Oseća se težina u vazduhu, tišina koja steže srce, praznina u grudima onih koji su rasli uz Duška, uz njegov glas kraj aut-linije, uz njegove lekcije koje nisu imale veze samo sa košarkom.

Detalji iz Beogradske arene (©Star Sport, ©MN Press)

Ruže, karanfili, na parketu igrači Partizana u majicama sa Duletovim likom... Svi su tu, kako bi uputili poslednji pozdrav svom treneru. Posle minuta ćutanja, cela hala podigla je kartone sa Duletovim likom... Orilo se njegovo ime i, na trenutak, delovalo je kao da je opet tu.

Bio je Partizanov "General". Zvali su ga tako oni koji su najbolje razumeli njegovu strogoću i shvatali njegovu filozofiju. Ipak, košarka večeras nije bila važna, koliko to da se na poseban način napravi omaž liku i delu stručnjaka sa 23 trofeja i nebrojano ispunjenih karijera...
"Iza generala, stoji vojska", stajalo je na jednom natpisu.

Od jutros, ispred Beogradske arene stvorili su se redovi. Ljudi su čekali da se upišu u knjigu žalosti. Strpljivo i bez guranja. Svako sa svojom tugom, pa i dugom prema čoveku koji ih je nečemu naučio. Valjda je zato, zbog te potrebe da se kaže ili napiše još ponešto, odlučeno da knjiga žalosti ostane otvorena i u subotu.

Ovakvi ljudi ne odlaze u jednom danu...