Buntovnik sa voždovačke kaldrme, Magiko i večito pitanje – da li je mogao više?
Vreme čitanja: 13min | pet. 14.06.24. | 15:57
Karijera Petra Nenadića puna uspona i padova. Povrede ga usporile na početku, sazreo u malenom danskom Holstebru, proslavio se u Berlinu, zenit dostigao u Vespremu. Sa reprezentacijom harao u mlađim kategorijama i bio član čuvene generacije koja je donela evropsko srebro u Beogradu 2012. godine
Na Olimpijskim igrama u Parizu ovog leta završavaju se karijere legendarnih asova Nikole Karabatića i Mikela Hansena, rukometaša koji su obeležili ovaj vek. Uskoro će zbogom da kaže i Španac Đoan Kaneljas, dok je nekada najbolje svetsko krilo, Nemac Uve Genshajmer već penzioner, kao i trofejni Hrvat Ivan Čupić. U toj grupi titana koji u 2024. godini kače patike o klin je i Petar Nenadić, nestašni dečko srpskog rukometa.
U četvrtak je popularni Pepa objavio da je završio igračku karijeru. Dalo se to naslutiti i početkom godine kada se vratio iz Saudijske Arabije posle dvomesečne avanture u Al Halidži. Povreda ga je sprečila da nastavi misiju u Damamu. Biologija je učinila svoje. Za dve nedelje puni 38 godina, profesionalac je više od dve decenije. Šest meseci je bez kluba, nekako je kraj jednog poglavlja u životu bio logičan.
Izabrane vesti
Ostaje žal onima čije kuca srce za crveno-bele boje što možda nije završio karijeru gde je počeo – u Crvenoj zvezdi, u istom dresu kao četiri godine mlađi brat Draško, sadašnji kapiten kluba iz Ljutice Bogdana, ali... To je neka druga priča...
Predodređen da bude veliki as, imao je od koga da povuče na rukomet, da se "inficira ovim sportom". Otac Velibor je takođe bio rukometaš i kapiten Crvene zvezde tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, dok je i majka Dragica bila vrhunska košarkašica. U dresu Crvene zvezde je osvojila dve titule prvaka države i dva Kupa Jugoslavije, a takođe je bila član ekipe koja je osvojila Ligu šampiona 1979. godine.
Kada je počeo da igra u mlađim kategorijama crveno-belih, u tada čuvenoj školi tima iz Ljutice Bogdana kod Mihajla „Mikele“ Obradovića, tadašnji rukometni radnici govorili su da se skoro nije pojavio neko ko je toliko odskakao od generacije. Vižljasti klinac sa voždovačke kaldrme, iz naselje Braće Jerković, dugih nogu, akrobatskih pokreta, dominirao je na terenu, rešetao mreže kao od šale, radio je šta je hteo. Odmah se videlo da Srbije dobija vanserijskog rukometaša.
Kao golobradi momak, sa 16 i po godina dobio je priliku u prvom timu voljene Crvene zvezde. Vatreno krštenje je imao na Cetinju na uvek vrućem terenu podno Lovćena. Stasavao je pored tada iskusnijih Darka Stanića, Rastka Stojkovića, Ivana Nikčevića, Nenada Vučkovića, Nikole Manojlovića... Bio je član čuvene "klase1986" Srbije i Crne Gore koja se popela na krov Evrope 2004. godine pod vođstvom Veselina Vujovića. U tada prepunom Pioniru razbijena je Hrvatska u finalu (27:20), a godinu dana kasnije kadeti naše zemlje bili su najbolji na svetu.
GOLOBRADI KLINAC SRUŠIO ŠAMPIONA EVROPE, EPSKA TITULA U POSLEDNOJ SEZONI ZAJEDNICE SRBIJE I CRNE GORE
Vratimo se na Zvezdu. Velike utakmice rađaju i velike šampione. Početkom oktobra 2004. godine odigrana je sada već kultna utakmica na Banjici. Na noge srpskom prvaku u prvom kolu Lige šampiona došlo je Celje, ili Pivovarna Laško kako se tada zvala. Nekoliko meseci ranije, slovenački prvak je ispisao najlepšu stranicu klupske istorije, popeo se na krov Evrope. Tada svetske zvezde Sergej Rutenka i Eduard Kokšarev položili su oružje u južnoameričkoj atmosferi u hramu beogradskog rukometa.
Tada jedva punoletan Petar Nenadić bio je najefikasniji igrač tima sa sedam golova, koliko je dao i levo krilo Ivan Nikčević. Zvuk sirene za kraj meča označio je veliko slavlje na Banjici, a Nenadić i kompanija pohrlili su na tribine da podele radost s Delijama koji su tada zdužno bodrili tim Nikole Markovića.
"Mnogo emocija, sećanja. Počeo sam karijeru u Zvezdi, igrao za pionire, kadete, juniore, radio sa mnogim trenerima u mlađim kategorijma, sa Mikelom Obradovićem, Acom Živkovićem, Ilijom Jovićem...Veliki uticaj na moj razvoj imao je Aca Živković. Radi se o odličnom pedagogu, treneru, čoveku. Kasnije sam ušao u prvi tim Zvezde, osvojio titulu. I sada kada se vratim u Beograd, kada posetim roditelje, uzmem sveske koje je mama spremala, sekla izveštaje, vesti o meni iz novina... Podsetim se tih lepih trenutaka s početka karijere“, rekao je Nenadić u intervjuu za Mozzart Sport početkom 2021. godine.
Kultna Zvezdina sezona je bila i 2005/2006, poslednja zajedničke države Srbije i Crne Gore. Početak užasan, skor od tri pobede, jednog remija i sedam poraza, deveto mesto od 12 timova, plej-of ni blizu. Dolazi iskusni trener Vuk Roganović i čuveni crni džemper sa crvenim rombom koji je donosio sreću. Petar Nenadić vodio je Zvezdu prvo do teško izvojevanog plej-ofa, a onda i do titule zajedničke države posle remija u Beranama.
Posle tri titule sa crveno-belima i osvojenog Kup Srbije, Petar se 21 godinom uputio u pečalbu, prvo u maleni Alhesiras, a zatim u veliku Barselonu. Nije ostavio veliki trag u Blaugrani. Teška povreda ligamenta kolena usporila mu je karijeru. Nisu u Barsi imali vremena da ga čekaju, nastavio je u PIK Segedu, ali i u mađarskom timu mnogo malera...
Igraj EURO Prognozzer - osvoji svaki dan do 100.000 bez ikakvog uloga!
Potez karijere bio mu je prelazak u tada nepoznati Holstebro, prosečan danski klub iz istoimenog gradića. Na nagovor oca Velibora, krenuo je od nule u dalekoj Skandinaviji, u zemlji gde je ovaj sport broj 1. Skrhan povredama, kada su „neverne Tome“ već digle ruke od njega, kada se govorile da je samo još jedan od večitih talenata, uspeo je da se vrati na glavnu pozornicu.
"Tog leta 2010. godine sam se vraćao posle povrede. Šest-sedam meseci sam radio sa, nažalost pokojnim Srđanom Sarićem na oporavku, kondiciji. Na nagovor oca Velibora odlučio sam se da odem u Holstebro. Savetovao mi je da odem u Dansku, da je to klub iz malog grada, da mi treba da igram u kontinuitetu, da samo mislim na rukomet. U Danskoj je za mene sve bilo novo. Mentalitet ljudi, drugačija sredina. Dobro sam se snašao. Posle tri meseca sam produžio ugovor, odigrao dobro dve sezone, bili smo treći u ligi. Bio je to najbolji potez u mojoj karijeri. Vratio sam se na veliku scenu, povrede su me konačno mimoišle. Posle Danske sam zaigrao za poljsku Vislu. To je tada bio veliki projekat“.
Kruna karijere bio je prelazak u Fikse Berlin, klub koji je rastao pod komandom Boba Haninga, ali koji nije mogao da se nosi sa platežnijim jačim Kilom koji je tada harao Nemačkom i Evropom, ali i Flensburgom koji je meteorskim koracima išao napred i osvojio i titulu prvaka Starog kontinenta 2014. kada je na kormilu bio Šveđanin srpskog porekla Ljubomir Vranješ.
Izbor urednika
Dva puta je sa Lisicama osvojio Superglob (nezvanično Svetsko klupsko prvenstvo), zatim EHF kup (pandan sadašnje Lige Evrope), bio je prvi strelac Bundeslige, ali on je „Petar Pan“ želeo trofej Lige šampiona. Zov Vesprema, jednog od najbogatjih klubova na svetu je bio jači. Vranješ je posle evropske titule sa Flensburgom seo na klupu mađarskog velikana. Pošto novac nikada nije bio problem za Vesprem, izdvojena je suma od 500.000 evra, što je retkost u rukometu da se plaćaju obeštećenja. Petar je u zimu 2017. godine otišao po evropsku krunu u gradić u blizini jezera Balaton. Tri godine pre toga porodica Nenadić, bila je bogatija za trofej Lige šampiona koji je osvojio četiri godine mlađi brat, Draško, sa Flensburgom.
ZOV VESPREMA I LIGE ŠAMPIONA BIO JAČI OD BERLINSKE IDILE, MEČ KARIJERE PROTIV KJELCEA U KELNU
Objasnio je Nenadić kako je došlo do saradnje sa Vespremom i zašto je prekinuo idilu u Berlinu.
"Igrao sam utakmicu sa Flensburgom gde je trener bio Ljubomir Vranješ. On je već ranije potpisao ugovor sa Vespremom koji je trebalo da preuzme naredne sezone. Pitao me je da li bih došao u Vesprem. Sećam se da su mi tada u Berlinu bili roditelji, brat. Rekao sam mu da sam raspoložen da dođem, ali da imam ugovor do leta 2018. godine i da moraju klubovi da se dogovore. Bilo je to malo netezanja oko obeštećenja. Na kraju sam na polusezoni, početkom 2018. godine, otišao u Vesprem. Bilo je onih koji su se pitali zašto idem, da sam u Berlinu ’Bog’, ali jednostavno ambicije su me terale u Vesprem. U Berlinu sam mogao da budem treći, pitanje da li bih igrao Ligu šampiona, a želja mi je uvek bila da igram najjače takmičenje i da ga osvojim“.
Ni Nenadić nije mogao da sruši usud Vesprema, koji i pored decenijskih enormnih ulaganja i dalje nema titule šampiona Evrope. Pre pet godina je bio vicešempion Starog kontinenta. Iako je Vesprem tog juna 2019. godine bio favorit, Vardar je drugi put u istoriji stigao do krune. U polufinalu je Nenadić odigrao simultanku sa poljskim velikanom Kjelceom koji trenira Talant Dujšebajev, verovatno odigrao najbolju utakmicu u karijeri. Za poluvreme je dao 11 golova, završio je meč sa 12. Ipak, sutradan zvezde su bile naklonjene skopskim crveno-crnima i usledila je nova makedonska bajka, ali, ispostavilo se, i Labudova pesma i propast imperije ruskog biznismena Sergeja Samsonenka.
„Želja mi je da karijeru završim u Vespremu. Sin mi je pošao u srpsku školu u Budimpešti, pa bih voleo ovde da ostanem“, govorio je Nenadić početkom januara 2021. godine.
Ipak, karijera sportista nikada ne može da se predvidi ni planira. Neslavno je Petar završio mandat u mađarskom gigantu. Posle sukoba sa nekadašnjim saigračem iz reprezentacije Srbije i Vesprema, tada trenerom mađarskog šampiona Momirom Ilićem, suspendovan je i nekoliko dana kasnije sporazumno raskinuo ugovor koji je imao do isteke sezone 2022/2023.
Tu dolazi do izraženog burnog temperamenta buntovnika iz Braće Jerković koji je i pre incidenta sa Ilićem govorio da ne može da radi sa srpskim trenerima.
"Možda je to malo grubo što ću reći, ali sam došao u situaciju da ne mogu da radim sa našim trenerima. To je toliki ego kod njih da je to neverovatno. Najgore što taj ego ne donosi ništa dobro ni timu, igračima, a ni njima samima. Bio sam umoran od blaćenja preko medija. Uvek taj januar dođe, krah na velikim takmičenjima, traženje dežurnog krivca, prljav veš počne da izlazi na površinu. Bilo je tu svega. Bolele su me priča da smo mi igrači izdajnici, da bolje igramo igramo u klubovima, da ne želimo da igramo za nacionalni tim. Tvrdim da svi jedva čekamo da igramo za reprezentaciju. Od 2012. godine i srebra u Beogradu, umesto da se podignemo na viši nivo, mi smo tonuli sve niže i niže. U inostranstvu vas trener gleda pre svega kao čoveka, a onda tek rukometaša, pokušava sa izvuče najbolje od vas. To nije slučaj kod nas i zato sam napustio reprezentaciju“, rekao je Nenadić i pomenuo jedinog trenera sa Balkana koga ceni, koji ga je trenirao u Berlinu, a to je Banjalučanin Velimir Petković.
“Na kraju se svodi da su Španci dobri taktičari, da mnogo znaju o rukometu, ali što bi rekao jedan moj bivši trener, možda i jedini kojeg cenim sa Balkana, Velimir Petković: ‘Kada dođe utakmica, nema više ni knjige, ni treninga. Tu moraš da budeš faca’. Svi se razlikuju, ali svakog od bivših španskih trenera poštujem“.
Priznaje i Nenadić da je tokom karijere imao "bubice“.
"Bilo je i mojih grešaka, tu nema dileme. Neke stvari sa ove tačke gledišta ne bih uradio na isti način".
I sa 36 goine najbolji svetski klubovi su se početkom marta prošle godine otimali za Nenadića, a on je dobio još jednu, ispostavilo se, poslednju šansu da stigne do trofeja Lige šampiona. Stigao je u Pari Sen Žermen kao zamena za povređenog Nikolu Karabatića. Sveci su u polufinalu u neizvesnom meču poraženi od poljskog Kjelcea, a taj meč u Kelnu za treće mesto protiv Kila ispostavilo se da je bio poslednji na evropskom tlu.
Prošle godine se rukometnim kuloarima spekulisalo da bi mogao da pređe u Vojvodinu. Čekao je dugo angažman. Na kraju je dočekao u saudijskoj Al Halidži, ali kratko je trajala avantura u Damamu. Bio je to i definitivno kraj karijere. Na početku azijske Lige šampiona se povredio, pa se vratio u rodni Beograd.
Bio je šampion Srbije i Crne Gore, samostalne Srbije, Mađarske i Francuske, osvojio svetski i evropski trofej sa Berlinom, ali je ostala nedosanjana želja - trofej Lige šampiona.
Ono što ostaje najveća žal je reprezentacija Srbije. Moglo je to više. Ostaje utisak da se nisu zvezde poklopile da bude predvodnik Orlova kada je bio u formi života. Bio je deo najtalentovanije generacije srpskog rukometa u ovom veku, „klase 1986“. U tandemu sa Žarkom Šešumom je žario i palio, pokorio Evropu i svet u kadetskom izrastu. Sa seniorskom reprezentacijom ima zlato na Mediteranskim igrama i srebro na čuvenom Evropskom prvenstvu 2012. godine u Beogradu. Međutim, tada nije imao veliku ulogu u taboru Orlova. Bio je u drugom planu kod tadašnjeg selektora Veselina Vukovića.
"Sećam se pune Arene, pobede u polufinalu protiv Hrvatske pred 20.000 ljudi, doček ispred Skupštine. Te dve nedelje su svi u Srbiji živeli za rukomet, osećao se adrenalin, da narod voli ovaj sport. Žao mi je što kasnije nismo nastavili sa uspesima, ali to srebro se pamti“, rekao je Nenadić.
Vraćao se tih godina posle dužih pauza zbog povrede, igrao za maleni Holstebro daleko od očiju srpske javnosti. Kada je bio u zenitu, kada je izabran za najboljeg igrača Evrope 2019. godine imao je prefiks – bivši reprezentativac Srbije.
Posle haosa i ludila na Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj 2018. godine, kada su Orlovi dotakli dno, ne rezultatski, nego narušenom atmosferom i skandalima koji su punili novinske stupce, čuvenim kupovinom karata za povratak kućama pre poslednje utakmice prve faze sa Islandom (a gle čuda, Srbija pobedila, kao i Švedska Hrvatsku i prođosmo u drugu fazu)... To je samo produžilo agoniju tog tmurnog januara 2018. godine i otvaranje Pandorinih kutija...
DEFINITIVNI KRAJ U REPREZENTACIJI POSLE EVROPSKOG PRVENSTVA U SEGEDINU
Posle tog prvenstva, sa 31 godinom, Nenadić se povukao iz reprezentacije. Nije igrao do dolaska Tonija Đerone 2020. godine. Vratio se u selekciju, ali je propustio zbog povrede mečeve sa Francuskom u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2022. Svi su se nadali da će pojačati Orlove u Segedinu pre dve i po godine, ali nezalečena povreda mišića, ali i zato što Vesprem nije hteo da ga pusti bez paprenog osiguranja, označio je definitivan kraj njegove reprezentativne karijere. Pre toga je samo jednom igrao za Srbiju u Atini protiv Grčke pod komandom Tonija Đerone. Posle završetka kontinentalnog šampionata iliti "korona prvenstva" saopštenjem za medije je stavio tačku.
Mnogi Petra Nenadića smatraju najtalentovanijim srpskim rukometašem u ovom veku. Pominju se tu pre njega Vladica Stojanović i Borko Đorđević. Uradio je mnogo, njegovi potezi i golovi su za TV špice, ali uvek ostaje ono pitanje – da li je mogao više?
Rukometni Magiko se sada bavi privatnim biznisom sa bratom Draškom, a možda se nekada opet vrati voljenom sportu.
Šta posle rukometa?
"Rukomet! Voleo bih da ostanem u ovom sportu. Kada dođem u Beograd, kada sednem da se vidim sa drugarima, pričamo o planovima. Neki od njih su uspešni advokati, svako radi ono što najbolje zna. Tako da i ja, mislim da najviše mogu da pružim u rukometu“, rekao je Nenadić za Mozzart Sport pre dve i po godine.
Prošle godine u intervjuu za naš portal u Parizu tokom Rolan Garosa, a pre završnog turnira Lige šampiona u Kelnu popularni Petar Pan je bio još konkretniji.
“Svaki dan mi pada milion ideja na pamet. Postoji dosta priča i opcija. Ceo život sam u rukometu. Ne znam da zidam zgrade, ili da se bavim advokaturom. Pitanje je samo koliko će ljudi koji vode sport i državu dopustiti ljudima iz rukomentne sfere, poput Marka Vujina u Vojvodini, koliko bi dopustili nekom drugom da uđe u Savez, Crvenu zvezdu i da proba to da vodi. Ideje postoje, ali ne znam kuda će me put odvesti“.
Neposredno pre penzije u podkastu 3-2-1 kod kolege Uroša Samardžića je bio kratak na pitanje da li sebe vidi u rukometu.
„U rukometu bih ostao kada bi svi otišli, da krenemo sve iz početka“, istakao je Nenadić.
Posle objave na Instagramu i videa koji prožima celu karijeru, na stotine komentara su usledili od nekadašnjih saigrača, prijatelja, školskih drugova... Bila je tu čestitka od EHF-a, bivših klubova, Vesprema i Fikse Berlina...
„Čast mi je bila igrati s tobom, brate moj. Hvala sto smo uživali u tvojim majstorijama“, napisao je kapiten rukometne reprezentacije Srbije Mijajlo Marsenić.
„Pepa, svaka čast za sve što si napravio, sada uživaj“, napisao je Hrvat Jakov Gojun, nekadašnji saigrač iz Fikse Berlina, sada kapiten Zagreba.
„Uživaj u penziju, „Bitango“, poručio mu je nekadašnji saigrač iz Crvene zvezde i reprezentacije Srbije Ivan Nikčević.
„Kalašnjikov“, napisao je na „zidu“ bivši saigrač iz Berlina golman Silvio Hajneveter.
Tu su i objave Petra Đorđića, Ilije Abutovića, bivšeg selektora Srbije Tonija Đerone, Nikole Portnera, Andreasa Paličke, Boruta Mačkovšeka, Jahije Omara, Andree Lekić, nekadašnjeg švedskog golmana Matijasa Andersona...
Velika karijera je završena.
“Svako putovanje ima svoj početak i kraj. Ja sam na svom bio 21 godinu. Vreme je da kažem zbogom rukometu. Jedno poglavlje je zatvoreno, drugo počinje", napisao je Nenadić.
------------------------------
OVO JE 18 RAZLOGA ZBOG KOJIH JE MOZZART NAJBOLJI IZBOR ZA EP
------------------------------