Gde su bili zlatni Delfini pre Pariza: Rehabilitacija u Kotoru i Budimpešti, rad u Rumuniji

Desetine hiljada ljudi na dočeku, milioni pred televizorom tokom finala Olimpijskih igara protiv Hrvatske. Svi prikovani za ekran, plus svi oni srećnici koji su došli do karata za tribine pariskog bazena u kavrtu Nanter. Srbija je u nedelju živela za vaterpolo, i još više za zlato, treće u nizu, ali objektivno za vreme prethodne tri nije bilo mnogo onih koji bi potrčali na bazen.

Tribine su bile pune kada su se održavali završni turniri Lige šampiona, tu su svi imali priliku da vide dobar deo zlatnih vaterpolista, međutim, tokom ostatka godine uglavnom su bile praznjikave. Rezultat u Parizu mogao bi makar malo da podigne interesovanje, da privuče ljude na bazen i još značajnije decu da se bave vodenim sportovima. Porast interesovanja bio bi najveći benefit, mnogi su se ovih dana zapitali ko su i odakle su šampioni.

Svikli su ljudi u Srbiji da kada od Olimpijskih igara do Olimpijskih igara – eventualno u završnicama planetarnih i evropskih šampionata – upale televizor vide dobro poznata lica, da su tu Andrija Prlainović, Filip Filipović, Duško i Gojko Pijetlović, Stefan Mitrović, Milan Aleksić, Branislav Mitrović, nešto ranije Slobodan Nikić i Živko Gocić. Sada sve njih sada je moguće videti u ulozi konsultanta ili analitičara.

Dušanovo carstvo

Ostala su upečatljiva lica poput Dušana Mandića ili Nikole Jakšića i Save Ranđelovića, kao i Strahinje i Viktora Rašovića. Pojedina dobro znana su se vratila specijalno za Pariz, i bila od ogromne pomoći. Ali, za mnoga su se oni koji pomno ne prate vaterpolo, dok su čvrsto stiskali pesnicu posle odbrana ili golova, zapitali gde igraju.

Krenimo redom…

RADOSLAV FILIPOVIĆ – Branio je u Vojvodini pred protekle Olimpijske igre, dobio poziv Šapca i tamo imao možda i najbolju sezonu u karijeri. Imao je zapažen učinak, igrao važnu ulogu u pobedama nad Crvenom zvezdom i Partozanom u plej-ofu srpskog šampionata, te dobio poziv Novog Beograda. Međutim, na “11. aprilu” se zadržao samo godinu dana. Namenjena je Radoslavu Filipoviću uloga drugog čuvara mreže, bio je zamena brazilskom golmanu Žoaa Pedru Fernandesu i posle samo jedne sezone, pred olimpijsku godinu, odlučio je da se okuša u inostranstvu. Krenuo je put Rumunije, zarađivao je za hleb u Oradei minulih meseci i neposredno pred Pariz potpisao za kragujevački Radnički, gde će, kao i u reprezentaciji, sarađivati sa Urošem Stevanovićem.

DUŠAN MANDIĆ – Trostruki olimpijski šampion prošao je kroz turbulentan period. Bokelj je kao dete došao u Partizan, odmah je svima bilo jasno kakav je talenat. Top u levici, razoran udarac, radna etika – materijal kao stvoren za najbolji tim sveta. Dug niz godina je posle stasavanja u beogradskom velikanu igrao za Pro Reko, bio deo tima snova, da bi pre tri godine potpisao za Novi Beograd. Osvojio je Ligu šampiona sa slavnim italijanskim klubom na “11. aprilu” i tu i ostao. Imao je odličnu prvu sezonu sa najmlađim srpskim šampionom, međutim, u drugoj ga je snašlo sve ono čemu se nije nadao. Posle poraza od dubrovačkog Juga u polufinalu Jadranske lige, izopšten je iz tima, potpuno je skrajnut. Mesecima nije igrao i prošlog leta je prešao u Ferencvaroš. Klub iz Budimpešte ponudio je Dušanu Mandiću ruku spasa, a on mu vratio na najlepši način. Podignut trofej kupa, titula i kao kuna pehar Lige šampiona. Uz MVP priznanje za vanserijske partije na završnom turniru.

Strahinja Rašović (©Reuters)

STRAHINJA RAŠOVIĆ – Konkurencija je u srpskoj reprezentaciji bila paklena, godinama je igrao na vrhunskom nivou, ali je tek pred Tokio uspeo da se probije i postane standardan. Za izvanrednu sezonu u kragujevačkom Radničkom dobio je poziv Dejana Savića, postao olimpijski šampion I potom je usledila selidba u Novi Beograd. Kao i Dušan Mandić proveo je u najmlađem srpskom šampionu dve sezone, igrao na višem nivou u prvoj, a minulog leta odlučio je da krene put Mađarske, gde je poprilično cenjen. Pridružio se Savi Ranđeloviću i treneru Slobodanu Nikiću, međutim, od naredne sezone će ponovo biti deo srpskog šampionata. Drugi put u karijeri će osvajač Lige šampiona sa Crvenom zvezdom nositi kapicu Radničkog iz Kragujevca.

SAVA RANĐELOVIĆ – Što je dobro, to ne menjaj. Ako u inostranstvu valja – tu i ostani. Još pre jedne decenije je Nišlija napustio Crvenu zvezdu, otisnuo se preko granice i obukao kapicu italijanske Breše. Bio je i član OSC-a iz Budimpešte, a u glavnom gradu Mađarske pronašao je mir. Već nekoliko godina član je Vašaša sa kojim će naredne sezone igrati u grupnoj fazi Lige šampiona. S obzirom na to kakvu je reputaciju stekao u zemlji koja je u vaterpolu na Olimpijskim igrama devet puta osvajala zlato, nije iznenađenje što je jedan od malobrojnih koji u protekle tri godine nisu nastupali u prvenstvu Srbije. I, sva je prilika, tako će i nadalje ostati.

MILOŠ ĆUK – Na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru propustio je finale sa Hrvatskom, ali tih godina bio je standardni član postave najboljeg tima sveta. Ipak, nije se našao na spisku putnika za Tokio i činilo se da je tu kraj reprezentativnoj karijeri Miloša Ćuka. Ali, onoga trena kada je Uroš Stevanović postao selektor, počeli su da se vode razgovori oko njegovog povratka. Dvostruki olimpijski šampion i vaterpolista Novog Beograda je u januaru prelomio, vreme je da posle celog ciklusa ponovo bude deo državnog tima. Priključio se početkom leta grupi, uneo mirnoću u napadu i zategao odbranu. Sudbina je htela da Srbija novo finale igra sa Hrvatskom, ali ovoga puta ga nije propustio, već bio među najzaslužnijima za zlato.

Nikola Dedović (©Reuters)

NIKOLA DEDOVIĆ – Počeo je karijeru, kao i dobar deo igrača iz aktuelnog sastava, u Partizanu, podigao pehar Lige šampiona sa crno-belima, bio akter čuvenog finala 2011. godine na Foro Italiku. Igrao je i za kragujevački Radnički, riječko Primorje, berlinski Špandau, trebalo je da bude jedan od vođa novog tima. Dejan Savić je još 2019. godine ozbiljno računao na Nikolu Dedovića, međutim, na Svetsko prvenstvo u Gvandžuu nije nastupao zbog boginja. Vratilo mu se, dobio je poziv za Olimpijske igre u Tokiju i okitio se zlatom. Igrao je na početku ovog ciklusa u Svetskoj ligi protiv Italije u Šapcu, da bi potom ‘nestao sa mape’. Pretprošle sezone je iz Berlina otišao u ruski Sintez Kazanj, da bi se proteklog leta prešao u Vašaš, gde je odmah na promociji istakao da mu je želja da ponovo bude deo reprezentacije. I on je, kao i Miloš Ćuk, ovoga leta opet zadužio opremu i u parizu je bio MVP iz senke.

RADOMIR DRAŠOVIĆ – Crvena zvezda, Partizan, italijanski Sport Menadžment, mađarski Solnok – uzduž i popreko je prešao najbolje svetske vaterpolo šampionate. Za Olimpijske igre u Tokiju je bio rezerva, tog leta je stavio paraf na ugovor sa Novim Beogradom i tri godine je proveo u klubu, koji se nametnuo kao najveća sila u Srbiji. Bek srpske reprezentacije je tokom tog perioda i te kako napredovao, unapredio je šut, sve češće počeo da pomaže centrima spuštanjem kod stative. Bilo je tih akcija za Radomira Drašovića i u Parizu, a sasvim sigurno biće ih i iduće sezone u Radničkom, pošto je pred Olimpijske igre sve dogovorio sa klubom iz Šumadije.

NIKOLA JAKŠIĆ – I kapiten Srbije je izdanak Partizanove vaterpolo škole. Bio je sledeći veliki izum crno-belih posle Dušana Mandića, a još pre jedne decenije postao je svetski prvak u Kazanju. Nije ga mimoišao poziv ni za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru, gde je bio najmlađi, još bitniju ulogu imao je kod Dejana Savića u Tokiju, a sve vreme bio je član Ferencvaroša. Oblikovao ga je klub iz Budimpešte, bio je na finalnoj obradi u Mađarskoj, osvojio je i Ligu šampiona, a kada i većina srpskih igrača prešao je u Novi Beograd. Pre tri leta je zadužio opremu i u drugoj sezoni je imao blagi pad. Tada su iz kluba istakli da ne znaju kakav će tačno njegov status biti za narednu sezonu, da mora da se dokaže, kao i da može da ode ukoliko neko plati obeštećenje od 150.000 evra. Nikola Jakšić je pod komandom Uroša Stevanovića odigrao maestralno na Svetskom prvenstvu u Fukuoki, pokazao zašto je kapitenska traka namenjena bašp njemu. Ništa manje u Parizu, gde je sekund pre kraja sa preko devet metara pocepao mrežu Grčke za prolaz u polufinale, a potom ‘udavio’ protivničke centre u borbi za medalju.

Nemanja Vico (©Reuters)

NEMANJA VICO – Na Olimpijskim igrama u Parizu, po statističkim parametrima, jedan od najboljih centara. A, malo je nedostajalo da uopšte ne igra za Srbiju. Bokelj je ispra nastupao za Crnu Goru, putovao je na Univerzijadu u Kazanj kao treći centar i nakon toga počeo da razmišlja o promeni sportskog državljanstva. Prihvatio je poziv Dejana Savića i 2018. godine na Evropskom prvenstvu u Barseloni stavio zlato oko vrata. Projekcije su bile takve da će posle Tokija činiti centarski tandem sa Đorđem Lazićem, no nije sve išlo kao po loju. Posle boravka u Vuljagmeniju i Trstu se vratio u Partizan, zatim prešao u Radnički, da bi u zimu 2022. pred Kup Srbije završio sezonu iz privatnih razloga. Oslobođen je obaveza, mesecima nije igrao i nije se vratio u Radnički, prošlog leta potpisao je za Primorac i u Kotoru, kod kuće, rehabilitovao karijeru. I pride bio deo sastava koji je doneo titulu nakon 16 godina. Pa još i olimpijsko zlato, filmska priča.

NEMANJA UBOVIĆ – Probio se u Vojvodini i još od 2013 godine nije deo klupske priče u Srbiji. Nastupao je za Barselonetu, Brešu, OSC Budimpeštu, Sabadelj i Ferencvaroš u kome je bio miljenik navijača. Imao je emotivan ispraćaj na završnom turniru Lige šampiona u Beogradu, skandirali su mu navijači sa trbina. Proteklih godinu dana sarađivao je sa Vladimirom Vujasinovićem i takođe je jedan od povratnika u državni tim. Zapravo je prvi, odmah se stavio na raspolaganje Urošu Stevanoviću kada je postao selektor. Sa Nemanjom Vicom je istisnuo Đorđa Lazića iz tima, procena kormilara vaterpolo reprezentacije bila je da će za Olimpijske igre u Parizu bolje ‘leći’ na trenutni sastav.

PETAR JAKŠIĆ – U najmanju ruku čudnih godinu dana za Petra Jakšića. Polagali su nade u njega u Partizanu, nosio je i kapitensku traku, bio juniorski šampion sveta, ali je vrtoglavi uspon doživeo u sezoni u kojoj su crno-beli bili podstanari, u kojoj su igrali van Banjice. Forsirao ga je Uroš Stevanović na prethodna dva velika takmičenja, vodio i u Zagreb i u Dohu, verovao da Nikolin brat može da bude dobar materijal za reprezentaciju. Ali, takođe, i za kragujevački Radnički. Iduće sezone će nositi kapicu kluba iz Šumadije, te bi kroz rad sa selektorom Srbije trebalo dodatno da napreduje i u narednim godinama igra još bitniju ulogu na međunarodnoj pozornici sa Srbijom.

Viktor Rašović (©Reuters)

VIKTOR RAŠOVIĆ – Jedan bratski par na Olimpijskim igrama u Parizu bili su Nikola i Petar Jakšić, a drugi Strahinja i Viktor Rašović. Preko 20 medalja zajedno su osvojili, dočekali su i najvredniji. U Gradu svetlosti su se osećali kao olimpijski bogovi, kao da se nalaze na Olimpu. Viktor je pre Strahinje kod Dejana Savića dobio veću ulogu u reprezentaciji, bio je deo tima koji se okitio svetskom bronzom u Budimpešti i evropskim zlatom u Barseloneti, ali za Tokio nije bio na spisku. Turnir u Gradu svetslosti najbolji mu je u kapici sa državnim grbom, spakovao je tri lopte u mrežu Grčke, doprineo u finalu pogotkom protiv Hrvatske, imao i asistencije sa nezgodne strane. Posle dve sezone u Novom beogradu očigledno da mu je prijao povratak u Francusku, no zbog smanjenih ulaganja tamo se nije zadržao, potpisao je za Panatinaikos, gde će mu saigrač biti Dimitrije Rističević.

VLADIMIR MIŠOVIĆ – Na juniorskom Svetskom prvenstvu u Pragu igranom 2021. godine Marko Radulović bio je najbolji igrač, a Vladimir Mišović najbolji golman. Deo tog tima bio je i Petar Jakšić, a sa klupe je komandovao Uroš Stevanović. Srbija je uzela zlato, a vremenom je prvi čuvar mreže Crvene zvezde počeo da dobija šansu, da kuca na vrata seniorske reprezentacije. Putovao je na planetarni šampionat u Fukuoku, otišao kao drugi golman na Olimpijske igre na kojima nije imao veliku minutažu pored Radoslava Filipovića, ali je definitivno budućnost srpskog vaterpola.

Kroz buru i oluju do čuda: Dileme ne sme da bude, pod obavezno novi ugovor za Stevanovića