Čuveni Miško juri svetski rekord u šestoj deceniji: Nisam reper, malo je sportskih "ludaka" kao što sam ja

Kada bacite pogled na sastav Jedinstva iz Stare Pazove, možete da primetite reviju iskusnih odbojkaških asova, čak i sa reprezentativnim iskustvom. Pored braće Bjelice, Gorana i Novice, Toma Micića, Srećka Ristića, Čedomira Stankovića, Uglješe Pešuta, i Aleksandra Škrbića, posebnu pažnju privlači i ime tehničara Miroslava Radišića. Svima daleko poznatijeg samo kao Miška. Razloga je više, glavni je da ni u šestoj deceniji nema nameru da se rastane od čuvene Mikase, uz rečenicu "dosta je bilo".

Kako godine prolaze, a u februaru je napunio i 51, pojedini bi pomislili da junak naše priče može i da se zabroji na pomen svega što je doživeo u protekle tri i po decenije. Kapitena simpatičnog superligaša sa zanimljivom okosnicom sećanje i dalji služi. Osim što pamti debitantsku sezonu, ne može da zaboravi ni period koji je morao da propusti zbog objektivnih oklonosti.

"Nedavno sam započeo i 35. seniorsku sezonu. U prvi tim sam ušao sa 15 leta. Ukoliko oduzmem i takmičarsku godinu zbog obaveza i dužnosti provedenih u vojsci, upravo i dođem do te cifre. Prema nekim procenama, ako su i pretpostavke tačne, nedostaju mi dve da bih postao i svetski rekorder. Zato i kada se osvrnem, prva asocijacija na sezone je upravo sport. Nešto najlepše što je moglo da mi se dogodi u životu", istakao je Radišić u razgovoru za Mozzart Sport.

O penziji i ne razmišlja. Bojažljivo, ali priznaje da mu je ta reč "nepoznata i potpuno strana". Baš suprotno... Što je zreliji, tako i poseduje veći motiv da se nadmeće u elitnom rangu.

"Treniram ujutru i uveče, a između sportskih obaveza radim. Posedujem porodičan biznis, već više od četiri decenije. Firmu je osnovao moj otac Srećko. Zadovoljan sam i na poslovnom planu, plastika se izvozi širom sveta. A šta me i održava da toliko dugo trajem? Pa, ne znam, čini mi se da posedujem nenormalnu energiju. Ništa mi ne pada teško, pogotovo u stvarima koje volim i u kojima uživam".

Upravo i mlađi saigrači zbog njegovog entuzijazma i inspiracije ne smeju da se žale da su umorni...

"Gde da kažu da im nešto teško pada, tačno bih zadavio nekoga. Naravno, šalim se i malo. Ukoliko mogu ja da se bacim za loptu u 50-im godinama, onda mogu i oni. Niko se i ne trudi da talasa. Verovatno ih je i sramota".

(© Dejan Vuković)

Mogu dosta da nauče od Miška. Koliko je samo predan svim obavezama, praktično od trenutka kada se rano ujutru probudi, toliko naglašava da je ključna organizacija vremena u toku dana. Tačno definisan raspored omogućio je da brojna zaduženja bez problema i budu realizovana.

"Prednost je da znam šta me očekuje. Do četiri budem na poslu, a od pet sam već u sali na treningu. Mlad sam se i oženio, imam dvoje dece. Kako je i supruga Ksenija bila uključena u sport, moram da apostrofiram njeno razumevanje i podršku. Stižem da uskladim porodične i sportske dužnosti, ali i da se družim sa prijateljima. Bogu i dugujem zahvalnost na svemu. Postoje ljudi koji ne mogu ni da sede, dok je meni pripala privilegija da igram i posle 50. godine".

Zna se i šta je nezaobilazna tema u krugu porodice. Potpuno i očekivano... Ljubav prema omiljenom sportu prenosi se sa generacije na generaciju. Međutim, uz smeh dodaje i da se pelcer nije primio samo na jednog člana iz bliskog okruženja.

"Svojevremeno je otac Srećko bio ozbiljan igrač. Nikada me nije terao, ali je evidentno imao najveći uticaj da počnem da treniram odbojku. Dugo je i on igrao, otprilike do 36 ili 37 godine. Gledajući iz današnje perspektive, uspeo sam i da ga prestignem. Supruga i ćerka su imale određenog iskustva, svaka na svoj način. Jedino sina nisam ubedio. Odlučio se za košarku, padel, fitnes i studije. Sada očekujem i da se pridruži u firmi, čim završi fakultet".

Uporedno sa Radišićevom karijerom, razvijala se i odbojka. Podsećajući i na proteklih 35 leta, sebe posmatra kao svedoka prošlosti i sadašnjosti.

"Odbojka je mnogo napredovala od perioda kada sam počinjao da treniram. Sistem i pravila su drugačija. Daleko je brža i atraktivnija igra. Ne mogu da kažem da se dosta toga nije promenilo".

Vratio se još malo unazad, premotavajući film na početke.

"Sve je počelo od pionirske do juniorske konkurencije. Stvari su išle prirodnim tokom. Bio sam posvećen i istrajan. Na kraju sam i dobio priliku da postanem deo seniorske ekipe, uz nekoliko drugara iz moje generacije. Svi su odavno pozavršavali karijere, ne i ja".

(© Zdravo Pančevo)

Pokušao je i da fokusira ključne osobine u trajanju i dokazivanju da može da igra na vrhunskom nivou u zemlji bivšeg olimpijskog šampiona iz Sidneja.

"Dve stvari, upornost i radne navike. Radio sam od detinjstva, praktično od 19 godine u porodičnoj firmi. S druge strane, da bi neko istrajao mora da trenira i vodi računa o sebi. Ne igram treći rang, nego Superligu. Istovremeno i pokrivam delikatnu poziciju tehničara. Svaku drugu loptu moram da odigram. To je deo mog života. Možda nisam ni pravi reper zbog godina. Malo je ludaka kao što sam ja da u 50-im i dalje igraju".

Ukoliko i ostvari dostignuće napomenuto u uvodnim minutima prijatnog razgovora, ujedno i upiše ime u istoriju igre profesora Vilijama Morgana, potencijalno bi mogao da promeni mišljenje po pitanju penzije.

"Nikada mi nije palo na pamet da kažem da je kraj ili da se osećam da je blizu. Mnogi su me savetovali, čak i otac Srećko posle operacije kolena pre šest godina. Napravio sam pauzu, ali sam se i vratio na teren. Nisam imao izgovore, a nisam ni bio lenj na putu oporavka. Kada budem stigao i do tog rekorda, ne znam da li će me držati motivacija da nastavim. Prestao da igram tada ili kasnije, voleo bih da ostanem na određeni način uključen u sportu".

Dotakao se i aktuelnog trenutka. Delimično je zadovoljan otvaranjem sezone. Pazovčani su već u prvom kolu nacionalnog prvenstva napravili brejk protiv Mladog radnika u Požarevcu, dok je malo nedostajlo i da sruše osvajača Kupa u osmini finala najmasovnijeg takmičenja. Kao predvodnik Jedinstva nada se da će postavljene ambicije postići, uz veliku prednost koja je na strani "mladih matoraca".

"Volimo da pobeđujemo. Koliko nam teško padaju porazi, videli smo kada smo izgubili utakmicu protiv Vojvodine Mozzart u Kupu. Zna se i naš kostur. Igramo već desetak godina zajedno. Imamo četvoricu momaka koji nisu iz Stare Pazove. Međutim, sve su to moji prijatelji. Svaki od njih ima definisanu ulogu u timu. Naš drugar Željko Vukelić je trener već 15 godina. Napravili smo zdravu atmosferu, imamo i pomoć opštine. Čim nema dugovanja, lakše se i igra. Dugujemo zahvalnost na tome. Želje su da obezbedimo učešće u plej-ofu. Valjda ćemo i uspeti u svojim namerama", zaključio je Radišić.

Piše: Uroš Selenić