Mini Mundijal na Čairu: „Švajcarac“ srpske krvi i „šlihtara“ koja navija za Mitrovića

Prava je šteta što će se odmor u klubovima Mozzart Bet Superlige poklopiti sa trajanjem Mundijala, bilo bi veoma zanimljivo prisustvovati, recimo, popodnevnom treningu niškog Radničkog 24, ili još više 28. novembra i videti kome će tu biti do šale, a iz koga će sevati varnice.

Verovali li ne, ni Zvezda ni Partizan, već upravo Nišlije u svojim redovima imaju najviše internacionalaca iz zemalja učesnica predstojećeg Svetskog prvenstva (njih petorica iz četiri države), a poseban kuriozitet je činjenica da je Radnički zapravo - Grupa G u malom. Nedostaje samo neki Brazilac, pa da društvo bude kompletno, jer tu su Kamerunci Bazil Jamkam i Tijeri Etongu, kao i Filip Frej, momak potpuno srpskog porekla, ali rođen i igrački stasao u Švajcarskoj, čijih je mlađih reprezentativnih kategorija bio član...

Pa, ko će koga da pecka 24. novembra?

„Zašto tada? Nema Filip ništa sa tom utakmicom. Čovek ima srpsku krv“, visprenim smislom za humor počinje ovaj grupni razgovor za Mozzart Sport Bazil Jamkam i zato to odmah moramo da proverimo.

Filipe, ima li težeg pitanja od onog za koga ćeš navijati u duelu Srbije i Švajcarske?

„Nema! Najčudniji osećaj na svetu, tako je bilo i kada su se sastali u Rusiji. Svi moji su odavde, roditelji, baka i deka. Često sam dolazio u Niš, evo sada sam u Radničkom. Opet, tamo sam proveo najveći deo dosadašnjeg života, igrao za mlade selekcije Švajcarske... Ako može ona pomoć sa kviza ’zamena pitanja’?“, u redu je, shvatili smo, radovaćeš se svakom golu na toj utakmici, ko god ga ga postigne:

„Pa dobro, ima jedna bitna razlika. Švajcarska je, svi to znaju, multinacionalna reprezentacija, a kod Srbije je taj identitet mnogo izraženiji. Neka, eto, to bude mala prevaga“, ipak se „izvukao“ Frej.    

Jamkam je najstariji i sa najdužim stažom u Radničkom od sve trojice. Nakon šest meseci adaptacije tokom kojih ga nije bilo ni blizu ekipe, kod trenera Bataka predstavljao je istinsko otkrovenje prolećnog dela prethodne sezone i jedan je od najzaslužnijih za tadašnji plasman Radničkog u Evropu. Gotovo jednako uspešno pokrivao je tri različite pozicije u timu – štopera, desnog beka i zadnjeg veznog, da bi letos, tokom boravka u domovini, oboleo od malarije i u jednom momentu njegovo zdravstveno stanje bilo je veoma ozbiljno.

Koliko je samo nedostajao u onom dvomeču sa Gzirom, ali se vratio na teren i brže nego što se očekivalo i ponovo je jedan od stubova tima. A to, rekli bismo, nije slučajno, jer radi se o izuzetno zreloj i stabilnoj ličnosti. Bar onoliko koliko ga je moguće upoznati preko jezičke barijere, jer „niški“ Kamerunci govore samo francuski, pa im je komunikacija sa okolinom prilično otežana, posebno kada je reč o strogo fudbalskoj terminologiji. Otud je ovo njihovo prvo obraćanje u srpskim medijima...

„Nekoliko godina pre dolaska u Niš, imao sam kraći prekid u bavljenu fudbalom. Porodica je insistirala da se okrenem školi, bio sam na prekretnici, ali sam se ipak opredelio za sportsku karijeru. Nisam se pokajao, a i moji su sada veoma ponosni na mene. Jako sam zahvalan Radničkom, koji ne samo da mi je postao drugi dom, nego mi je otvorio vrata ka Evropi. I sve je išlo baš onako kako treba. Verujem da se u životu stvari dešavaju u pravo vreme, bolje je što je ta adaptacija trajala pola godine, pa sam potpuno spreman na ono što me čeka počeo da igram, nego da sam prebrzo poleteo, pa nisko pao. Ulogu u timu ne biram, ja sam vojnik kluba i gde trener misli da sam potreban, ja ću taj zadatak da ispunim. Uvek kažem sebi da nije važno šta se dogodi, nego kako ti odreaguješ na to što se desi. Bitno je ostati jak u glavi, tako sam i prebrodio situaciju sa bolešću i vratio se još čvršći“, osvrnuo se Jamkam na sve aspekte svoje dosadašnje karijere u Radničkom.

On je pre nekoliko meseci na Čairu dobio društvo skoro dve godine mlađeg sunarodnika Tijerija Etongua. Gotovo sa podsmehom su ispraćene najave da je reč o „bombi“ od pojačanja, ali su takozvani dušebrižnici počeli da se grizu za jezik nakon što je korpulentni štoper u četiri dana vezao dve impresivne partije u Ivanjici, dok je njegov nastup protiv Crvene zvezde na debiju na Čairu predstavljao pravi rolerkoster. Fudbalski na izuzetnom nivou, uz nagovešten vanserijski potencijal, ali i nedopustivu grešku u najgorem mogućem momentu, koju su i on i ekipa preskupo platili. On crvenim kartonom, Radnički porazom zbog primljenog gola u nadoknadi vremena.

„Mnogo mi je značilo što sam imao Bazila da mi pomogne u adaptaciji, ali moram da istaknem i trenera Lalatovića, koji mi je fudbalski najviše pomogao. Ne samo to što mi je pružio šansu, nego je znao kako da me opusti pred prvu utakmicu, u momentima kada sam hteo da iskočim iz sopstvene kože zbog nervoze. To što se desilo protiv Zvezde ne mogu sebi da oprostim, naučio sam školu, ali mi je jako važno da svi znaju da to nisam uradio iz loše namere“, govori Etongu, u uobičajenoj komunikaciji vidno stidljiviji od svog druga i saigrača, iako vrlo aktivan i popularan na društvenim mrežama Instagramu i Tik-toku:

„Ljudi su najsnažniji utisak. Nismo imali ni najmanji problem rasističke prirode, ne samo u Nišu, nego uopšte na terenima širom Srbije, a nama je vrlo važno da to istaknemo i zato želimo da nametnemo tu temu. Sanjamo velike snove, kao i većina fudbalera koji iz Afrike dođu u Evropu, Radnički je prava sredina da nas afirmiše, mnogo nas je lepo primio. E sad, još da pregmim tu vašu zimu. Pričao mi je Bazil, spremam se i to da doživim.“

 I jedan i drugi imaju reprezentativni pedigre. Bazil, koji će drugog januara napuniti 25 godina, odigrao je tri zvanične utakmice za nacionalni tim Kameruna u periodu dok je bio član šampionskog tima Bamende, a Etongu je proletos bio pozivan od selektora Rigobera Songa na okupljanja fudbalera iz domaće lige. Nisu bili rođeni u vreme kada je Gari Lineker sprečio njihovu reprezentaciju da postane prvi i, ispostavilo bi se, do danas jedini polufinalsta Mundijala sa afričkog kontinenta, odrastali su na klupskim podvizima i golovima Samjuela Etoa, u najsvežijem sećanju su im dva vezana fijaska, u Južnoj Africi i Brazilu, bez osvojenog boda - zvanično pretposlednje i poslednje mesto. A u Kataru?

„Ne bih se upuštao u prognoze. Za nas je velika stvar da smo uspeli da se plasiramo posle onako dramatičnog plej-ofa sa Alžirom, da ćemo se sastati sa jednim Brazilom. Nisam euforičan tip. To je samo jedan turnir, ili, konkretno, jedna utakmica. Kamerun je moja prva domovina, svakako ću navijati za njih, ali Srbija je postala moja druga domovina i, najiskrenije, neću tugovati ni ako Orlovi dobiju taj meč“, nema Jamkam fatalistički doživljaj takmičenja koje je mnogim ljubiteljima fudbala širom sveta više od života.

Filip Frej je za Radnički debitovao nedavno u porazu od Partizana u Beogradu. Ovaj momak rođen 2001. godine koji pokriva obe bekovske pozicije, ima u svom fudbalskom si-viju i jednu stavku sa pet zvezdica – bio je član slavnih mlađih kategorija Ajaksa. To ga, ipak, nije učinilo subjektivnim u prognozi:

„Proveo sam jednu godinu u Ajaksu, u timu u kome su bili Gravenberg, Brobi, Timber i to društvo. Bilo je teško, ali poučno. Naučio sam mnogo, nisam uspeo da se uklopim. Dobra je Holandija, ali ako me pitate koga iz Evrope vidim da može do samog kraja, onda su to Španija i Francuska. Španija timski igra najlepši fudbal, a Francuska ima Mbapea, najdominantnijeg fudbalera današnjice.“

Ima i Kamerun svoje zvezde. Listajući poslednji Paninijev album sa sličicama i sanjajući da se i njihove nađu na onom, u najavi mnogo debljem, za Mundijal na američkom kontinentu 2026. godine, Jamkam i Etongu gotovo uglas odgovaraju na pitanje od koga najviše očekuju u zelenom dresu? 

„Andre Zambo Angisa! Ako prenese formu iz Napolija...“

A ko će obeležiti Mundijal? E, tu je svojim odgovorom Jamkam toliko nasmejao svoje saigrače, čiji pogledi kao da su mu govorili „šlihtaro jedna“:

„Aleksandar Mitrović biće zvezda ovog Svetskog prvenstva! Smešno, je l’? Videćete!“

Uh! Iz njegovih usta...