Morao je biti taj smireni čovek: Za selektora postavljen slučajno, šampion postao namerno

Pokušavali su Alfio Basile, Danijel Pasarelja, Marselo Bijelsa, Hose Pekerman, Dijego Maradona, Alehandro Sabelja i Horhe Sampaoli. Niko nije uspeo. Nacija je tugovala i pitala se da li je problem do selektora, postavke, izbora igrača, čak stavljala pod sumnju igra li Lionel Mesi istim žarom za državni tim kao za Barselonu. Onda se sa margina pojavio drugi Lionel – Skaloni – i promenio točak istorije argentinskog fudbala.

Doneo im je ono za čim su čeznuli. Toliko stručnjaka, toliko zvezda, toliko godina patnje, a onda dva velika takmičenja i dva pehara. Najpre na neprijateljskoj teritoriji, u Brazilu, kad je u finalu njegova selekcija savladala Selesao pogotkom Anhela di Marije na praznoj Marakani (usled pandemije virusa korona), onda i centralno takmičenje u istoriji fudbala, Mundijal u Kataru, a na njemu je sunce iz zastave Argentine još jednom obasjalo ljude koji žive za ovu igru. Pobeda u dramatičnom finalu sa Francuskom, rešenom boljim izvođenjem jedanaesteraca i potvrda da je svet dobio novog stručnjaka kome valja stisnuti ruku.

Ne bi bilo nezasluženo ni da je to bio Didije Dešan zbog poteza koji su Trikolore vratili u igru u Dohi i dva uzastopna finala Prvenstva sveta, ali Skaloni nije bio veliki igrač kao Francuz, nije bio toliko medijski promovisan, čak se isprava sumnjalo u njegove mogućnosti, jer je posle Rusije 2018. reprezentacija izgledala ubijena u pojama. Skaloni se latio posla u formi prelaznog rešenja, samo da odradi nekoliko prijateljskih utakmica, dok čelnici Saveza ne pronađu „jače“ ime, da bi vrlo brzo spoznali kako njegov tim upija ideje i igra, pre svega, na rezultat.

To je možda najviše nedostajalo Argentincima ranije. Mislili su da neguju dopadljiv fudbal, uzdali su se u Mesija, a ispostavilo se da je faktor odbrane presudan. Skaloni je dobio posao za stalno, na prvom velikom takmičenju – Kopa Amerika 2019. godine – osvojio treće mesto pobedom nad Čileom, koji im je zadavao bolne šamare na prethodnim turnirima. Potom su usledile kvalifikacije za Katar, već opisano slavlje u Riju, te u kombinaciji sa prijateljskim susretima impresivan niz od 36 utakmica bez poraza.

(© Reuters)

Sve do premijere u Kataru i čudesnog preokreta Saudijske Arabije. Argentina je vodila 1:0, izgubila 1:2 i od tog časa svaki sledeći put igrala pod strahovitim psihološkim opterećenjem. Kogod da je preko puta, nije ni malo jednostavno saznanje da eventualni kiks znači povratak kućama generacije koja – ma šta ko mislio – nije preterano ni talentovana, ni tehnički doterana, međutim, ima dva aduta koja do izražaja dolaze na turnirskom tipu takmičenja. Uporna je do zla Boga i u glavama toliko moćna da je prevazišla situacije kad je bila na ivici. Protiv Holandije u četvrtfinalu i Francuske u završnoj predstavi je ispustila po 2:0. Dizala se i penalima stigla na vrh. To mogu samo psihološki snažni timovi, da se snađu i kovitlacu emocija, ali i timovi predvođeni rukom tako smirenog čoveka kakav je Lionel Skaloni.

Zamislite samo Sampaolija, da je kojim slučajem sedeo na klupi (dobro, šetao kraj nje onako nervozan), nema šanse da bi Argentina pobedila u najnapetijem finalu svih vremena. Imala je Lionela Skalonija, koji po mirnoći podseća na Marčela Lipija, Visentea del Boskea, Joahima Leva i Didijea Dešana, prethodna četiri osvajača Mundijala. Normalni ljudi, sede i gledaju utakmicu. Ne vrište, ne paniče, ne veru se po pleksiglasu, već se bave primarnim poslom. Kapa dole. Sad je takvom učinku da je od poslednje 43 utakmice izgubio samo jednu.

Nije samo do psihologije, iako je na turnirima njen uticaj značajniji nego u prvenstvima, već i do taktičkih rešenja. Kako je to neko slikovito primetio, Skaloni je fudbalskim kamelenom, jer je tokom Mundijala menjao formaciju i postao nepredvidiv za rivale. Čak i u finalu, malo ko je očekivao da počne Anhel di Marija, jer se minulih dana oporavljao od povrede, a ispostavilo se da je Skaloni i tu pogodio, baš kao i juna prošle godine, kad mu je sadašnji fudbaler Juventusa doneo prvi trofej u trenerskoj karijeri pogotkom protiv Brazila, da bi u Dohi iznuio penal za 1:0 i poentirao za 2:0.

Drugi detalj posledica je odluka da se prilagođava protivniku, rotira igrače, upotrebljava različite sisteme i da mu ekipa sve vreme veruje. Iako nije bio neki veliki fudbaler u svoje vreme (Njuels, Estudijantes, Deportivo la Korunja, Vest Hem, Rasing Santander, Lacio, Majorka, Atalanta), niti se isticao bogzna kakvim rešenjima na poziciji desnog beka da bi ga svet upamtio po igračkim kvalitetma. Po trenerski i ljuskim definitivno jeste, jer je Lionel Skaloni „operisan“ od sujete, uvrstio u stručni štab Pabla Aimara, Valtera Samuela i Roberta Ajalu. Daleko poznatije po učinku na terenu.

Od nijh nije tražio da mu klimaju glavom i poštuju odluke, već da sugerišu šta ne valja, kako bi trebalo posložiti tim. Posledica je uspeće na najveću tačku, tamo gde Argentinci nisu bili od 1986. kad je na klupi sedeo Karlos Bilardo.

Za večnost!