S leva na desno, Ker, Dankan, Luis, Žoze, Ali, Kevin, Stiv, Dejmijan
S leva na desno, Ker, Dankan, Luis, Žoze, Ali, Kevin, Stiv, Dejmijan

Najdobroćudnija buka u Evropi! Volim te, brate, zar ovo nije poenta života?

Vreme čitanja: 12min | pon. 24.06.24. | 14:33

Momci, vidimo se u Škotskoj, ili u Beogradu… Da obrnemo još jednu turu i setimo se kako je bilo dobro na Euru 2024

Velšani su divni ljudi“, kaže Josif Tatić u antologijskoj replici u Hadersfildu.

Za Velšane ne znam, ali siguran sam da u Evropi nema mnogo boljih i predusretljivihih od Škota. Neka pričaju oni što su Škote upoznali striktno fudbalski, ali ne i ljudski, da je Tartan armija odigrala tri najgore utakmice ovogodišnjeg Eura i da samo „bije”, dok persira fudbalskom eleganciji. Ali Škoti su svojom energijom, ma pojavom, spontano naterali Nemačku da nauči njihove pesme i da stihove ode Mektomijiju ili Mekginu urla podjednako frenetično.

Izabrane vesti

I zato, dok se po centru Minhena, između dve utakmice Srbije na Bajernovom stadionu, nije bogzna šta dešavalo (osim parade ponosa), svoju paradu ponosa, onog iskonskog, nacionalnog, Škoti su držali u Štutgartu. Dakle, pravac u rodni grad Mercedesa. Ne Mercedesom, već ICE-om (najbržim vozom koji Nemačka može da ponudi, dostiže brzinu i do 300 km/h). Jer tako su i Škoti počeli da se slivaju u prestonicu Baden Virtenberga.

Pet minuta dok (zbog radova) okružite Glavnu železničku stanicu i već ih čujete. Nije vam potrebna onlajn mapa, samo pratite gajde. One dozivaju, a štimung koji Škoti neprestano generišu, tera da ostanete. Ceo dan i noć ako treba, i na utakmici za koju, pride, nit imate kartu, nit ste se akreditovali.

Deset minuta po izlasku iz voza… u grotlu plavetnila. Viču Mađari „Ija, ija, Ungarija”, čak galame vrlo pristojno, ali zna se ko su zvezde dana, večeri, čitavog Evropskog prvenstva. Kome sada prići, sa kim zadivaniti? Srećom, dogodila se prirodna selekcija. Kako se ne zaustaviti ispred Žozea Murinja u dresu Škotske?

Jedan evro za sliku, jedan evro za sliku… Žoze je stidljiv, slobodno priđite”, viče zajapureni 40-godišnjak bez majice. Beo kao sir, ramena mu crvene, traži i kremu za sunčanje. Jasno je čiji dres je prisvojila kartonska vezija Murinja u prirodnoj veličini.

Šta će Murinjo u dresu Škotske?”

Samo sam ga video ispred jedne radnje i pomislio – to je to, ideš sa nama na utakmicu i navijaćeš za Škotsku“, objašnjava Ali, kolovođa ekipe iz okruga Fajf. U tom trenutku nisam znao da će Škotska, kada god bude igrala, u Srbiji imati jednog navijača više, da će me sedam musketara u svom prijateljskom pohodu ka stadionu Štutgarta ugostiti kao najrođenijeg, ubaciti u Whatsapp grupu, deliti pivo i lekcije i škotske kulture, naučiti pesme koje nijedna druga grupa navijača ne može da nadjača. Pa ni Nemci u sopstvenoj državi.

Jer Škoti na prvenstvo gledaju kao na žurku. Samo da budu prisutni i da što duže traje. To im je dovoljno. I kada se prerano završi – kao sinoć, iako je lako moglo da bude drugačije, i da Grent Henli, Skot Mektomini, ili Kalum Mekgregor u sudijskoj nadoknadi organizuju nezaboravan afterpari u Štutgartu – poteći će koja suza, promukli glasovi će pričati da Endi Robertson ne može da iznese kapitensko breme, kako je Klarkova taktika bila predefanziva u meču koji je morao da se dobije, ali će mnogi već po ulasku u povratni voz, dolasku u smeštaj, podsetiti sebe da su navijači reprezentacije, a ne rezultata i shvatiti da bez njihove emocije - žurke zaista ne bi ni bilo. To će biti sasvim dovoljno da odagna sve negativno što eliminacija sa Eura donosi.

Nismo bili na velikim takmičenjima od 1998. Jesmo igrali na prošlom Evropskom prvenstvu, ali nije to bila ta energija. Vladao je kovid, nije bilo mnogo navijača. U prošlosti smo dugo vremena konstantno igrali na prvenstvima… A onda je došao sušni period. I sranje je… Kada moraš da gledaš utakmice na televiziji dok gledaš kako se svi okolo zabavljaju. A tebe nema. Naročito u Britaniji gde se sve vrti oko Engleske“, priča Luis i upoznaje me sa ostatkom ekipe.

Ker (Alijev mlađi brat), Dankan, Kev, Stiv, Dejmijan… Sa Alijem i Luisom, sedmorica. Koji minut kasnije, laganim korakom ka epicentru škotske zabave – Fan zoni udaljenoj manje od kilometar. Stiže gorivo – Stiv tegli gajbu punu „malog Hajnekena”. Nedelja je, marketi ne rade, pa ne možete baš da birate veličinu piva.

Stigla prva, ili peta tura...Stigla prva, ili peta tura...

Mislim da smo ipak mi najbolje pivopije na Euru. Ubijemo bar nekih četiri-pet litara dnevno…“, cela ekipa je saglasna.

Kako uzimaju flaše iz gajbe, tako mi guraju jednu u ruke. „Za novinara iz Srbije…“

Kako ste stigli na Euro?

Ja sam došao samo na ovu utakmicu. Ništa naročito, avion, do Bazela, pa voz. Međutim, Ali i ekipa su došli kamperom. Jedan drugar, oporavlja se trenutno u sobi od previše alkohola, kupio je bar 30 godina starog kampera, prilično jeftino, za nekih 2.000-3.000 funti… Četvorica iz naše grupe su na prvenstvo došli upravo tim vozilom. Vozili su gotovo čitav jedan dan do Minhena, nekih 17-18 sati… Ali će ti bolje objasniti“, priča Luis, a Ali nastavlja: „Bilo je to pre šest meseci. Kupio je pravu krntiju… Moralo je mnogo da se radi da se kamper osposobi za ovakvo putovanje. Udružili smo snage, mada je Trevor odradio najveći deo posla. Unutrašnjost je bila jeziva, buđ svuda… Mašina za skupljanje vlage morala je da radi nedeljama. I onda pred Euro, ja sam ostavio dete u školi, on je ostavio dete u školi i krenuli smo… 18 sati bez prestanka. Ukrcali smo kampera na voz od Dovera do Kalea. Stigli smo u pola šest ujutru na dan utakmice. Kasnije smo ceo dan pili pivo i uveče gledali kako su nas Nemci isprašili. Akumulator nam je crkao na putu do Kelna, ali smo ga brzo zamenili.“

Doduše, umalo smo zapalili kombi u Minhenu…“, uključuje se Dankan.

Pravili smo doručak, ringla je još bila vrela a ja sam spustio plastični tanjir. Svi smo sedeli ispred kombija. Trev je ušao, seo na prednje sedište i nije ni primetio. Odjednom sam shvatio da gori vatra i počeo da viče: „Požar, požar, požar!“. Uleteo sam izbacio plastiku koja se zapalila”, čitava ekipa se kikoće.

Žoze, ti je**na pi**o, ponašaj se. Slušaj priču“, breca se Ali na svog nemog kompanjona: “Pokušaću da ga uvedem na stadion. Ako budu tražili kartu…“, ponovo psovke uz karakterističan škotski akcenat.

U sat vremena od upoznavanja već je toliko ljudi tražilo fotku sa Žozeom, da je Ali već počeo da se kaje što nije naplaćivao po evro. Imao bi bar da obrnu novu turu piva (u prodavnici). Oko pola pet, konačno su pronašli mesto za kampovanje do polaska na stadion. „Bićemo ovde da znaš. Slobodno ti idi pričaj sa ljudima, sakupljaj informacije koje su ti potrebne za tekst, pa idemo posle zajedno na stadion.“

Aj, pa valjda ćemo se naći posle“, razmišljam u sebi.

Počinje nova runda upoznavanja. Kevin iz Glazgova objašnjava kako je krajem rata devedesetih godina, humanitarna organziacija za koju radi (Glasgow the Carrying City) pomagala Srbiji donacijama higijenskih sredstava i bolničke opreme. Došao je kolima i u čitav put napred-nazad sa odlascima u Keln i Štutgart staće oko 4.000 kilometara. Endi pažnju privlači tetovažama na oba lista. „Šta znači Alba?“

To ti je Škotska na galskom jeziku. A druga tetovaža je isto Škotska i grb Kilmarnoka. Stiv Klark ih je vodio pre nego što je preuzeo reprezentaciju. Pogledajte oko sebe i videćete šta nam znači Evropsko prvenstvo.“

Čitav Štutgart je u znaku Škotske. Nevažno da li ih je došlo 50.000, 100.000 ili 200.000. Samo Škote i vidite i čujete. Od sedam do 77. Možda ima i starijih. A tu je i najmlađi navijač u Nemačkoj – 11-mesečna beba. Tata bezuspešno pokušava da je uspava. „Vodite i nju na utakmicu?” “Ne, ne, ona ostaje kući. Imamo ovde i dvogodišnju devojčicu. Volela bi da ide na stadion, ali mama i baka ostaju da ih čuvaju, a momci idu na meč. Ne znamo da li smo ludi, ili hrabri što smo ih poveli“, priča beskrajno simpatična Meri Margaret, oduševljena što njeni plavo beli nokti, i patike njenog sina Brajana bili interesantni za fotografiju.

Ne bismo propustili ovo ni za šta na svetu. Takvi smo mi Škoti“, kaže Meri.

Već je prošlo dobrih sat vremena od rastanka sa novopečenim škotskim drugovima. Revenširao bih se turom piva. Nekih 500 metara od mesta gde smo se rastali, pronalazim mesto za kupovinu. Desetak piva, 33 evra. Reke Škota počinju da se slivaju ka metro stanici i sada već najveća briga, osim one da iznojeni Hajnekeni ne poispadaju iz nejake, papirne kese, da Ali, Ker i društvo neće biti tamo gde sam ih ostavio, da ću u moru plavetnila razočarano landarati glavom levo-desno. I naravno, nema ih. „Da niste videli momke sa kartonskim Murinjom“, pitam dvojicu Škota, „Otišli su pre dva-tri minuta, druže“.

Znači nisu daleko. Par sekundi za skeniranje gomile i eto Žozea. Najviši u masi jer ga Ali konstantno diže u vazduh poput kišobrana turističkog vodiča. Novi trk i obostrano oduševljenje – „Ti si sada jedan od nas. Hajde da ga dodamo u Whatssap grupu. Tako ćeš i ti, a i mi imati broj telefona. Pa ako nekad budeš u Škotskoj, ili mi u Beogradu“, priča Ker.

Ker je inače najvažniji šraf čitavog popodneva. Jer u torbici njegovog kilta je upaljač. A šta će nepušačima upaljač? Pa da otovre pivo, logično.

Zahvaljuju na pivu i trude se da mi približe Škotske običaje, lokalne pesme. Kažu mnogi ne nose gaće ispod kilta. Ali kako je previše necenzurisanih slika procurelo od početka Eura, ne bi baš da njihove genitalije postanu viralne. Pa ne rizikuju sa izbegavanjem donjeg veša.


Ker izmamio osmehe i policijiKer izmamio osmehe i policiji

Šalu na stranu. Kažu kilt i posebna vrsta odela su „dres-code“, na škotskim venčanjima.

A galski jezik? Jedan tip mi je pomenuo nešto o Albi, da je to Škotska na galskom.“

Tako je. Galski jezik danas koristi jako mali broj ljudi, uglavnom na severu. To je prilično stari, tradicionalni jezik koji govori možda jedan, dva posto stanovništva…“

Pred ulazak u metro kreće horska izvedba pesme koju do sada nisam čuo, nit mnogo šta razumem.

O you take the high road, and I'll take the low road

And I'll be in Scotland afore ye

But me and my true love will never meet again

On the bonnie, bonnie banks of Loch Lomond“

To ti je Loh Lomond (Jezero Lomond). Prilično tužna pesma o ljubavi. Svi Škoti je znaju. Metalika ju je obradila.“

Dejmijan ju je čak i tiho otpevao i objasnio da se sa njom završavaju rođendani, svadbe i veselja. Da se Škoti okupe u krug i da se tako zagrljeni kreću napred-nazad.

Već su pred pokretnim stepenicama metroa. A, verujte, nema bolje zabave, od skakanja po vozovima sa ljudima od koji malo ko bolje slavi život. Barabar sa Brazilcima u Kataru… Drugačijim senzibilitetom, ali podjednako jakom emocijom. Zamislite da su Škoti što Brazilci u fudbalu. Tek bi podrhtavala čitava Evropa dok Tartan armija maršira.

Dok se čeka U11 za Štutgart arenu, po tunelima U bana odzvanjaju gajde, a peva se Maradoni (Oooo Diego Maradona, he put the English OUT, OUT, OUT). Sećaju se kako je Božja ruka uništila Engleze i likuju jer tada nije bilo VAR-a.

Odgovarajući voz stiže, i sardine se pakuju u vakum. Vazduha jedva da ima, stakla magle, služe za davanje ritma, ali pesma ne prestaje… Posle nekoliko rundi već je čitava neškotska manjina naučila pesme. Pevaju Nemci, pevaju Elan i Andreas, otac i sin iz Danske… Ker me izaziva da povedem navijanje. I ja šta ću, da se pokažem pred ljudima: „Weeee got McGin.. HUUUU…. Super John McGin… HUUUU… I just don‘t think you understand...”

Zamaglilo u vozuZamaglilo u vozu

I čitav voz po ko zna koji put pada u trans – „He‘s Steve Clarke‘s man, he’s better than Zidane… We got super John McGin!“

Voz staje. Konzerva se otvara, ljudi ispadaju i hrle ka stadinu. Do utakmice ima oko dva sata.

When you here the noise of the Tartan army boys, we‘ll be coming down the road…”, u slobodnom prevodu na srpski, “kada čujete buku momaka Tartan armije, znajte da stižemo…“

Stižu paralelno i Mađari, ali ne mogu da pariraju.

Još od minhenske železničke stanice i kupovine povratne karte, plan je bio da se vratim vozom malo pre 23.00 i da u Minhenu budem pre jedan ujutru. Ali pravi planove da bi ti se život smejao. Duel Škotske i Mađarske nije atraktivan sve dok vam Škoti ne prirastu za srce, dok ne shvatite kakvu emociju krije svaki stih koji otpevaju, dok ne vidite kako se izvinjavaju ljudima koji su ih u žurbi u prolazu otresli ramenom, dok vam ne postane jasno da će na sledeće prvenstvo (koje god to bilo) doći podjednako pozitivni, sve i da su tri puta poraženi sa po 5:0. A nisu – lako je moglo da se desi, da u debeloj nadoknadi Mađari kapituliraju.

No, da se vratimo na uvertiru utakmice. Svakim narednim korakom ka stadionu njihova euforija se pojačava, kao i moje očajanje.

Je l' moguće da sam do ovde došao i da neću biti na utakmici. Da neću lično videti kako se vesele, kako dižu glas i kada su njihovi u podređenom položaju, kako je dovoljno da troje-četvoro zapeva ‘No Scotland, no party’, pa da se pesma razgori po čitavom stadionu. Da li je moguće da si toliki kreten, da si novinar, a da nisi predvideo ovakav rasplet i još odavno akreditovao za najatraktivniji neatraktivan meč na prvenstvu?

A opet, šta možeš da izgubiš, kreneš od redara do redara, volontera do volontera, ulaza do ulaza. Karte na Viagogo bile su preskupe. Najeftinija 350 evra (kasnije pala na 300). Priča sa ljudima iz Krovne organizacije ispred kapije za medije, uzaludno objašnjavanje kako nisam aplicirao za večerašnji meč, a kako mi kao, novinaru, „samo to”, nedostaje, da priča bude zaokružena. Ni da čuju, sa sve ljubaznim „Žao nam je, trebalo je to ranije da uradite. Ne možemo da vam pomognemo.“

Povratak u društvo sa akreditacijom oko vrata i oduševljenje već dobrano pripitog Luisa „Oooo noooo, you don‘t, you fuckin‘ bastard. You found a way (ukratko, nisi valjda srećniče...)“, a onda je po mom izrazu lica shvatio da ne mogu na stadion kao novinar… „Ovo je kao da je Škotska postigla gol, a VAR ga poništio…“

Seljakali su me volonteri nakon toga i u akreditacioni centar i na blagajnu, ali su svuda, kao žalosno, klimali glavom.

Poslednje nade su tonule. Od jednog do drugog Škota, pitajući za karte, znajući da nema sile zbog kojeg bi propustili utakmicu decenije. A onda – sunce! „Naš prijatelj ne može na utakmicu, imamo kartu viška i ne želimo da je prodamo. Ali su nam tvoji drugovi objasnili kako i zašto si ovde i biće nam čast da ti poklonimo ulaznicu.“

Dankan donosi pivoDankan donosi pivo

Jedan škotski navijač nije mogao da peva. Jedan Srbin ga je zamenio i trudio se da bude podjenako glasan! I da isprati svaku pesmu koju je znao. I nestvaran gest porodice iz Dandija ostaje ugraviran za ceo život. A Ali, Ker, Luis, Dankan, Stiv, Dejmijan i Kevin, srećni kao da je nekome od njih nedostajala karta!

Ali i dalje ne ispušta Žozea iz ruku, ali prilazi i grli me – „Volim te, brate! Zar nisu ovakve stvari i ovakva poznanstva poenta života.“

Ekipa se ubrzo raštrkala po sektorima, ali bi se ubrzo ujedinila kroz svaku pesmu. Nisu bili zadovoljni bačenim prvim poluvremenom, ali nisu „ne daj Bože zviždali Klarku i momcima“. Samo su nastavili da pevaju i veruju. Na poluvremenu sam izbio dvojici Škota pare iz džepa… Rekoh Mektomini daje gol i pobeđujete. Obojica uplatiše po 10 funti i opališe selfi za uspomenu. I neće biti neka uspomena.

Sevnula je kontra Mađara, a u Štutgartu, muk!

Probao sam da pronađem Alija, Kera, Luisa, celu ekipu, da osetim kako Škoti tuguju… Ali kako pronaći sedmoricu ljudi među 55.000 posle utakmice. Ni slanje lokacije nije pomoglo.

Ja trkom na poslednji voz za Minhen, oni da zajedno tuguju. U pucanj ulazim u ICE na glavnoj železničkoj, kad stiže poruka od Kera.

Volimo te, druže. Mnogo nam je drago što smo te upoznali. Admin (nisam ga upoznao) te je izbacio iz grupe. Ali ne brini. Vraćamo te brzo. I da znaš, od večeras pa nadalje navijam za Srbiju.“

Whatsapp grupaWhatsapp grupa

To je ionako njihova grupa i njihova tuga. Šta ću ja uopšte tu. Kad ono, eto me nazad u Bristol SSC Euro 2024. Za svaki slučaj su napravili još jednu sa nazivom Scotland / Serbia.

Možda je u tome lepota Eura. Upoznaš ljude, oboje ti dan, ostave uspomenu za sva vremena. I oni su shvatili da je mnogo bolje pamtiti poznanstva nego očajavati u rezultatima. Oni mogu da budu samo bonus.

Jer kao što Ali reče „Nije li u ovome suština života...“

Vidimo se u Škotskoj, ili u Beogradu… Da obrnemo još jednu turu i setimo se kako je bilo dobro na Euru 2024.


tagovi

EURO 2024Fudbalska reprezentacija Škotskereprezentacija škotske

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara