Ono što smo igrali protiv Danske može da se vidi samo u video-igricama

Na trenerskoj akademiji Fudbalskog saveza Srbije jedno celo poglavlje trebalo bi da bude posvećeno Draganu Stojkoviću Piksiju i taj deo bi trebalo da se zove "BALANS". Nešto što nam je nedostajalo svih 270 minuta na ovom Evropskom prvenstvu.

OFANZIVNA SRBIJA

Posle meča protiv Slovenije Piksi je govorio o tome da su njegove namere da napadne bile očigledne po tome koliko napadačkih igrača ima na terenu i da njegova Srbija nikad neće biti tim koji je ‘negledljiv’.

Tako smo sigurni da su svi bili iznenađeni kad se pojavila postava za meč protiv Danske. Bez sumnje, najdefanzivnija startna ekipa koju smo gledali pod njegovim vođstvom. BezTadića, Vlahovića, Sergeja, sa četiri igrača koji obično igraju u centralnom veznom redu, često u defanzivnijoj ulozi: Gudelj, Ilić, Lukić i Mijailović.

Poslednja dvojica su igrali u ulogama koje se ne bi okarakterisale kao njihove prirodne. Lukić kao ofanzivni vezni. Nešto što je igrao za Torino ponekad u prošlosti, ali samo zato što im je nedostajao tip ofanzivnih veznih koje Srbija zapravo ima. A Mijailović sa desne strane naše odbrane. Uloga koju je povremeno imao u Zvezdi, ali nikad ranije za reprezentaciju.

ODBRAMBENA SRBIJA

Budimo jasni da nema ništa loše u defanzivnijem pristupu, ali mora biti u pravoj situaciji. Da smo protiv Kameruna igrali konzervativnije, kada smo imali 3:1, Svetsko prvenstvo bi se moglo drugačije završiti za nas. Isto važi i za meč protiv Švajcarske, kada je rezultat bio 2:1 u našu korist.

Ali prekjuče smo ušli u meč koji je u 90% mogućih scenarija bio onaj što smo morali da dobijemo. Naravno da je bilo važno da ne primimo rani gol, ali oduzimanjem većine ofanzivne moći završili smo sa samo jednim udarcem u celom poluvremenu. Izmereno u xG (očekivani golovi), samo 0,06.

Naša nemoć najbolje se videla u tome što je Aleksandar Mitrović u prvom poluvremenu imao više duela u vazduhu nego svi igrači na Evropskom prvenstvu u celom meču.

Naša nesposobnost da gradimo igru od pozadi dovela je do toga da je Rajković skoro svaki put bio primoran da igra dugu loptu...

DA LI JE ODBRANA BILA PROBLEM?

Iako su svi pre turnira bili zabrinuti kako će naša odbrana izdržati, statistika pokazuje da je Srbija bila jedan od najboljih defanzivnih timova na Evropskom prvenstvu.

Treća od dvadeset i četiri nacije kada su u pitanju dozvoljeni pasovi i driblinzi na 20 metara ispred svog gola. Samo Nemačka i Portugalija imale su još jači blok ispred svog gola.

KONTINUITET

Jedan od glavnih razloga zašto je naša odbrana bila dobra jeste to što se radi o jedinom delu tima koji Piksi nije menjao na svakom meču. Veljković, Milenković, Pavlović i Rajković su bili četvorka startera u sva tri susreta.

Milenković, koji je u prošlosti bio žestoko kritikovan, procvetao je u centralnoj ulozi. Više nije morao da trči za brzim krilnim igračima i da se brani u blizini bočne linije, već mu je umesto toga dozvoljeno da radi ono što najbolje zna: da ulazi u fizičku borbu sa protivničkim 'devetkama'.

Detalj koji je dodatno potvrdio koliko je važno pronaći pravu ulogu za igrača.

STALNE PROMENE

Ostatak tima je, međutim, menjan na svakoj utakmici. To je postalo uobičajeno za naš tim pod Piksijem. Nikada nije koristio istu ekipu dvaput zaredom. I nisu bili samo igrači u pitanju, već i formacija: 3-4-1-2 korišćena je dva puta, ali u meču gde nam je igrala samo pobeda (protiv Danske), Piksi je odustao od plana da igra sa dvojicom napadača, prešao na 3-4-2-1, da bi na poluvremenu opet transformisao u 3-4-1-2, kada su Jović i Tadić ušli kao zamene.

Ozbiljne ekipe nisu na taj način pristupale ovom turniru. Čak je i Slovenija, sa ograničenim kvalitetom u timu u odnosu na nas, i pored svoje dve zvezde, počela sa istim sastavom u sva tri meča.

Jer kad imate kontinuitet i jasan sistem, igrači znaju šta mogu da očekuju jedni od drugih. Odatle se veze razvijaju i igra poboljšava. Ali kad sve menjate na svakom meču, teško je pronaći taj ritam.

HAOS U DRUGOM POLUVREMENU

Ako su prve dve izmene imale smisla, Stojković je s trećom ponovo izgubio balans u timu. Umesto da izvede Mitrovića, koji je fizički počeo da pada, uveo je Vlahovića umesto Ilića, jednog od dvojice vezista što smo u tom trenutku imali na terenu?!

Srbija je tad zaigrala sa trojicom napadača i desetkom u liku Dušana Tadića. Nešto što može da se vidi samo u video igricama.

I ako to nije bilo dovoljno, Piksi je pre kraja izvukao i Sašu Lukića, jedinog preostalog vezistu, ubacivši Sergeja Milinković-Savića, koji je prirodno mnogo više napadački orijentisan.

Da biste stekli utisak koliko bi to smešno izgledalo kada bi se svi igrači držali svojih prirodnih pozicija, pogledajte grafiku:

Iako su Tadić i Jović pokušali da preuzmu neke od defanzivnih obaveza onih što su zamenjeni, Srbija je poslednjih 28 minuta igrala praktično bez veznog reda, pa i nije neko naročito iznenađenje što nismo iskreirali gotovo ništa.

Na kraju meča imali smo samo jedan udarac u okvir gola i ukupno 0,29 xG. Nešto više nego protiv Engleske (0,18), ali katastrofalno malo sa igračima u napadu koje imamo na raspolaganju.

VAŽNOST SREDINE TERENA

U Srbiji se ne pridaje dovoljan značaj ulozi veznog reda u uspehu. Još pričamo o našoj odbrani iz 2006. i kasnije onoj sa Vidićem i Ivanovićem. Danas govorimo o napadačima i širini koju imamo, ali bez veznog reda koji može da kontroliše igru, teško je biti uspešan. Pogotovo sa drugim nedostacima, kao što su nedostatak brzine, te uz našu ozbiljnu manu da dosledno igramo presing na protivnika.

Najbolji primer uspeha na sredini terena možemo videti kod naših zapadnih suseda Hrvata. Nisu njihova odbrana ili napad bolji od našeg, ali im je vezni red omogućio da ostanu relevantni tako dugo. Jer onaj koji kontroliše sredinu, kontroliše meč. Nešto što mi nismo radili na ovom Evropskom prvenstvu.

PIKSI, DESETKA

Pomislili biste da bi bivši vezista poput Dragana Stojkovića trebalo da razume vrednost veznog reda, međutim za sve vreme koje je proveo na klupi Srbije, 95% utakmica igrali smo sa samo dvojicom igrača u sredini, dok je trend u modernom fudbalu da ih ima barem trojica.

Taktičkim odlukama pokazao je malo razumevanja kako se stvaraju šanse i šta je potrebno da tim napreduje na terenu. Pogotovo u ova poslednja tri meča.

KRAJ

Negledljiva Srbija o kojoj je Piksi govorio, zapravo je ono što nam je servirano. Srbija je izgledala nemoćno u napadu, jer selektor nije mogao da pronađe balans koji je bio potreban i nije razumeo vrednost veznog reda.

Za vreme koje je proveo sa Srbijom kao selektor, nije uspeo da pronađe pravu ulogu za dobar deo igrača. Čak ih je nekoliko i izgubio u čitavom procesu, a imao ih je na dobrom putu.

Piksijeva jedina konstanta bilo je stanje haosa. Govorio je sa puno samopouzdanja, kao da ima potpunu kontrolu, no njegovi nedavni eksperimenti sa četiri defanzivca, dva napadača, pa čak i defanzivnom postavom, pokazuju da nikad nije kontrolisao svoju sudbinu. Posle četiri godine, nije pronašao odgovore na glavna pitanja, samo ih je stvorio još više.

I pored sve njegove hrabre priče na početku, na kraju je kazao: "Bar se nismo obrukali".

Neprihvatljivo.

Piše: Kristijan Plazonja

(@SerbFootyScout)