Poštujte Evropu, bez nje ne postojite

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Poslednja reprezentacija koja je osvojila Mundijal a čiji igrači nisu igrali u evropskim klubovima bila je Argentina 1978. godine. Istini za volju najbolji igač tog tima i najbolji strelac Mundijala, legendarni Mario Kempes, jeste igrao na Starom kontinentu, u dresu Valensije, ali je bio jedini. Tek će posle šampionata sveta na Stari kontinent stići Ardiljes, Bertoni, Vilja.

Već u Argentini Dijega Armanda Maradone, koje ja pokorila svet u Meksiku 1986. godine, svi ključni igači, pored “Pibea de Oro” su igrali u evropskim klubovima, od Valdana i Pasarele do Buručage i Brauna.

Brazil Romarija i Bebeta iz 1994. godine, kao i Selesao Ronalda, Ronaldinja i Rivalda iz 2002. godine je bio kompletno “evropski”, baš kao što je i današnja generacija od Alisona do Nejmara.

Pogledamo li pažljivije druge timove koji su se plasirali u osminu finala zapazićemo da samo Južna Koreja nema u svojim redovima ubedljivu većinu irgača koji nastupaju za evropske klubove, mada i među njima odskaču “evropske zvezde”, od Sona u Totenhemu do Kim Minjaea u Napoliju.

Svi starteri najvećeg iznenađenja prvenstva Maroka igraju u evorpskim klubovima a da ne govorimo da ključni igrači od golmana Bonoa (Sevilja) preko kapitena Saisa (Volverhempton), najvećih zvezda Hakimija (PSŽ) i Mazruija (Bajern), do Amrabata (Fjorentina) i Zijeha (Čelsi), gaze travnjake pet najjačih liga u Evropi.

Mesi je u Evropu stigao s nepunih 14 godina (©Reuters)

Krenemo li u dublju analizu shvatićemo da su gotovo svi najbolji igrači kreirani u Evropi. Maradona, Ronaldo, Nejmar, Mesi, Mane, Salah, Vinisijus, Vea , Ronaldinjo… Došli kao tinejdžeri na Stari kontinent. Afričke reprezentacije su krcate igračima koji su rođeni i odrasli su u Evropi, zemlje za koje igraju vide samo kada dobiju poziv u reprezentaciju.

Ko god da osvoji šampionsku titulu sveta, moći će na prstima jedne ruke da se nabroje starteri koji ne igraju u Evropi. Kad svemu tome dodamo da su evropske reprezentacije osvojile poslednja četiri mundijala, od 16 polufinalista na pomenuta četiri 13 su bili Evropljani, tri Južnoamerikanci, svi ostali - NULA! Štaviše, od osam finalista, samo je Argentina bila “uljez” među Evropljanima.

Brojevi se ne menjaju mnogo i ako se vratimo koju deceniju unazad. U poslednjih 40 godina,

Francuska šampion sveta – kvota 5,00

Neki će potrčati da kažu da je to sve zahvaljujući novcu. Nije, da je tako Kina, Katar, Saudijska Arabija, Sjedinjene Američke Države bi stizali bez problema u završnice svetskih šampionata. To naravno ne negira činjenicu da se najveći novac vrti oko evropskih nacionalnih i kontinentalnih takmičenja, Premijer liga i Liga šampiona u prvom planu, ali ukazuje da je potrebno imati infrastrukturu, publiku, klubove, trenere, fudbalske škole, tradiciju, istoriju. Dobar deo pomenutih stvari ne može da se kupi. 

I pored svega pomenutog, čelnici FIFA već decenijama, prethodno sa Sepom Blaterom a danas sa Đanijem Infantinom, uporno pukušavaju da deklasiraju Evropu, da joj nametnu krivicu što je superiorna, što je u centru pažnje, što su njena takmičenja najgledanija i najkvalitetnija.

Nije tajna da su čelnici FIFA frustrirani u dobroj meri što njihove kolege iz UEFA imaju mnogo veću i frekventniju vidljivost. Praktično FIFA je u centru pažnje jednom u četiri godine kada je na programu Mundijal, dok je UEFA preko Lige šampiona i drugih kup takmičenja i evropskih šampionata svake četiri godine stalno u žiži interesovanja.

Đani Infantino s novim drugarima (©Reuters)

Sa odlaskom Mišela Platinija Evropa je još više izgubila uticaj. Infantino ne samo da je prebacio prebivalište iz Švajcarske u Katar - zli jezici kažu da je to bio preventivni potez u slučaju da se pojedine istrage završe loše za prvog čoveka FIFA - već je počeo da se ponaša kao anti-Evropljanin.

Prateći modu tzv. Cancel culture (kulture otkazivanja) Infantino je otišao toliko daleko da je pravdao primenu srednjovekovnog šerijatskog prava u Kataru sa “grehovima” Evrope prema ostatku sveta u poslednja tri milenijuma, aludirajući na dugove koje imaju Evropljani prema Africi, Aziji, Americi i Australiji. 

Predsednik FIFA nije dužan da poznaje istoriju i njegovo mišljenje u toj materiji vredi koliko i stav napoličara koji prodaje paprike na pijaci kada mu neka od brojnih televizijskih ekipa stavi mikrofon ispod brade.

Engleska šampion sveta – kvota 7,00

Zahvaljujući pravilu da glas svake fudbalske federacije u izboru rukovodilaca FIFA vredi isto, bilo da se radi o FS Nemačke ili FS Tonga, FS Togo, FS Beliza, krovna fudbalska federacija se pretvorila u pijacu glasova, o čemu najbolje svedoči reforma Mundijala po kojoj će na sledećem izdanju u SAD, Meksiku i Kanadi biti 48 učesnika.

Istini za volju, Infantino je na planetarnom nivou primenio taktiku koju je patentirao Platini u obezbeđivanju podrške u UEFA: povećavanje broja učesnika Evropskog prvenstva na 24 tima plus garantovana mesta za timove sa evropske periferije u LŠ. Na kraju dana kada se glasa i u UEFA i u FIFA jedan vredi jedan.

Evropske članice predstavaljaju tek jednu četvrtinu strukture FIFA i budući da na Starom kontinentu uvek ima onih koji “veslaju u kontrasmeru” jasno je zašto je specifična težina Starog kontinenta značajno pala u FIFA.

Jedna zemlja – jedan glas (©Reuters)

Infantino je nastavio Blaterovim putem da pošto-poto degradira evropski fudbal, a da uzdigne druge kontinentalne federacije što se videlo i po raspodeli dodatnih 16 mesta za sledeći Mundijal.

Naime, Evropa će imati samo 16 od 48 mesta i pored toga što reprezentacije sa našeg kontinenta dominiraju planetarnim fudbalom, samo Brazil i Argentina, tu i tamo, ugroze evropsku hegemoniju. Apsurdno je da Južna Amerika sa deset zemalja dobije dodatna dva zagarantovana mesta, odnosno 6 mesta, 50 odsto više od dosadašnja četiri, a Evropa sa 55 članica FIFA samo tri dodatna mesta ili 20 posto više.

Od Evrope su bolje prošli i Afrika, koja će imati gotovo duplo više predstavnika, devet umesto dosadašnjih pet, ili Azija – skočila je sa pet na osam. Centralna i Severna Amerika su udvotručile broj učesnika sa tri na šest.

Ne treba biti mnogo lucidan pa zaključiti kako je i protiv koga je određivana kompozicija i preraspodela mesta po kontinentalnim federacijama za novu formulu sa 48 učesnika na Mundijalu. Tragikomično je da je tim orkestrom dirigovao italijanski Švajcarac, ali šta očekivati od čoveka koji je vršnjačko nasilje upotrebio kao opravdanje za ćutanje FIFA o kršenju univerzalnih ljudskih prava i diskriminaciji osoba zbog seksualnog opredeljenja.

Zato bi valjalo da na čelo UEFA dođe neko ko će postaviti stvari na svoje mesto. Evropsko prvenstvo u fudbalu vredi mnogo više nego Mundijal bez evropskih reprezentacija, neko bi trebalo da počne da misli o tome, kao sredstvu ili upozorenju.