FILIP ĐURIČIĆ – Sa devet prvi put pred 50.000 ljudi, Van Basten zove na golf, portugalski sudija skautira za Benfiku

Dragan Stojković Piksi objavio je spisak, Srbija ide u Katar sa idejom da prvi put prođe grupnu fazu Mundijala. Redakcija Mozzart Sporta je uverena da je ova generacija sposobna za taj podvig. A, kako bismo i vama podigli optimizam, spremili smo za vas serijal tekstova u kojima ćemo pisati o neispričanim pričama svih 26 Orlova. Srbija do Katara!

Otac Dule reprezentativac u futsalu koji se u to vreme, krajem osamdesetih i početkom 90-ih još zvao mali fudbal. Stric, takođe fudbaler. Ne čudi što je lopta je u porodici Đuričić oduvek bila prva igračka. Tako se i Filipu u rodnom Obrenovcu zalepila za nogu maltene otkako je prohodao. Kao predškolac ju je motao, rolao ispred zgrade i u školskom dvorištu, driblao drugare jedan na jedan, pravio cirkus po ulici.

Prvi trenig na terenu FK Zabrežja, potom nastavak detinjstva sa loptom u Obrenovcu 1905. A sudbina je takva da nikada ne možete ni naslutiti gde će vas odvesti. Tada devetogodišnjeg Filipa je preko utakmica "Mini-maxi" lige koje nisu zaobišle gotovo nijednog klinca što je u Srbiji bar godinu, dve trenirao fudbal, lansirala ni manje, ni više nego na Marakanu. Da igra pred 50.000 ljudi!

“Bilo je to 2001. godine. Crvena zvezda je obeležavala deceniju otkako je postala prvak Evrope. Igrala je generacija koja je osvojila Kup šampiona protiv tadašnje Zvezdine ekipe. A pre glavnog događaja, petlići Zvezde igrali su protiv, ako se dobro sećam dece koja su za tu priliku došla sa Kosova. Filip je imao devet godina, a petlići su 11, 12. Tadašnji trener Zvezdinih klinaca Đura (Konstantin Đurić prim. aut.) znao je Fiću iz mini-maxi lige i pozove ga da bude gost. Nije se precizno znalo kog uzrasta će biti deca koja dolaze i Filip je kao mlađi pozvan da ukoliko bude potrebno napravi balans. Ja sam se malo protivio jer je bio dosta mlađi, ali on je silno želeo. Nije se znao ni da li će da igra. Dobio je priliku u poslednjih 10 minuta, a tada je stadion se već bio krcat. On ulazi, dribla, pravi šou, a mi baš napadamo na severu stranu”, počeo je Filipov otac Dule priču za Mozzart Sport.

Nakon utakmice zajednička fotografija legendarne generacije iz Barija, aktuelnih Zvezdinih prvotimaca i dečaka koji su dobili uspomenu za ceo život. Fotografija koja je dugo stajala u klupskim prostorijama. Završio je Filip na fotografiji sa idolima, dvojicom Dejana, Savićevićem i Stankovićem i tada se “otrovao“ crveno-belim opijumom.

“To što je završio na slici sa svojim idolima, već je na neki način bio znak. Za celu porodicu to je bila posebna emocija. Tada smo se prvi put porodično uzbudili zbog fudbala. A Fića je na toj utakmici valjda bio toliko zanimljiv novinarima i snimateljima da je njegova fotografija završila u sličicama albuma “I ja sam Zvezdaš.“

Filip Đuričić - donji red, četvrti s desna na levo

Tada je prvi put igrao pred punim tribinama, a da opet vidi krcato gledalište nekog stadiona čekao je deset godina kada je sa Herenvenom gostovao tadašnjem šampionu Holandije AZ Alkmaru.

Kako u aktuelnom sazivu reprezentacije, tako i u onim ranijim, u manjini su oni fudbaleri koji su do dresa sa državnim grbom stigli zaobilaznim putem, preskočivši Crvenu zvezdu, Partizan, odnosno domaće prvenstvo. Filip jeste igrao seniorski fudbal u Srbiji, ali u nižem rangu, Srpskoj ligi Beograd gde se kao 16-godišnji tinejdžer rvao sa znatno starijim, fizički daleko snažnijim ljudima. Međutim, tehnički i kvalitativno u toj ligi nije bilo boljih igrača.

Bilo je to baš pošto se vratio iz Pireja…

“Na nivou porodice smo doneli odluku da idemo iz Srbije i da tražimo neke druge puteve, međutim, tu su se isprečile pravne poteškoće. Pošto smo država koja nije članica Evropske unije, igrač pre 18 godine ne može da radi transfer bilo koje vrste. Proveo je šest meseci u Pireju, trenirao sa Olimpijakosom, igrao neke prijateljske utakmice, ali nikada zvanično nije bio član Olimpijakosa”, priča Filipov otac.

I dok je dete jačalo u igrajući utakmice za Radnički iz Obrenovca, želeli su da ga prisvoje i Crvena zvezda i Partizan.

“Bio je Zvezdino dete, pre odlaska u Grčku igrao za njen kadetski tim. Zvezda ga je htela, ali meni lično, imajući u vidu kako je u to vreme funkcionisala i koliko je malo pažnje obraćala na klince, nisam video perspektivu u toj priči. Tada smo se kao porodica fokusirali na odlazak u inostranstvo. А želeo ga je i Partizan. U to vreme se u klub vratio moj dobar prijatelj Batica Mirković, Đole Tomić, Gordan – to je 2008-2009. godina. Oni su na sve moguće načine pokušavali da dovedu Filipa u Partizan, ali nije bilo šanse. Ja sedim sa njima u jednom restoranu, pričamo... Oni su već razradili plan da Filip dođe, bio je evropski potencijal. Na sve to ja kažem ‘bolje da vam ga ne dovodim da vam on kaže šta i kako, on će biti mnogo grublji nego ja’. Nema šanse da dođe, otrovan crveno-belima i nema pomoći.”

Nije završio, ni u Zvezdi, ni u Partizanu, ali je mogao u Mančester junajtedu. Za sve je “kriv“ jedan turnir na kojem se obreo sa U17 reprezentacijom. Bili su tu skauti Mančester junajteda, koji nisu došli zbog Filipa, ali...

“Buda Vujačić je bio skaut Junajteda. Kraj 2008. godine, Filip me zove, priča kako je dobro odigrao prvu utakmicu i kako su bili Junajtedovi skauti da gledaju, kaže fizioterapeuti im rekli. Buda me zove sutradan i kaže ‘moj šef je oduševljen sa Filipom’. Na turniru su bili Nemačka, Turska, Izrael i Srbija. Dva puta je igrao taj turnir i dva puta je bio MVP. U tom razgovoru mi se požalio da ga zateže mišić, a ja sam mu savetovao da preskoči sledeću utakmicu, pa da igra treću ako mu bude bolje”, priseća se Dule Đuričić.

Budimir Vujačić ga je obavestio da je šef skauta spreman da ostane gleda ako Filip bude igrao drugu utakmicu. Filip je preskočio drugu, ali zaigrao u trećoj pod budnim okom Junajtedovog lovca na talente.

“Nismo mogli da garantujemo da će Filip biti spreman ni za treću utakmicu, ali je istrčao na teren i odigrao sjajno. Sredinom decembra stigao je poziv Radničkom iz Obrenovca i taj papir dan-danas uraljmen stoji u klubu - može li Filip Đuričić da bude gost ser Aleksu Fergusonu sedam dana u Mančesteru. Naš odgovor - naravno da može. Putovao je za Mančester 10. januara. Poleteo je rano ujutru. U pet je počinjao derbi, Čelsi - Junajted, ako se ne varam. A Murinjo je došao da gleda... Trebalo da igra protiv Čelsija sa Interom. A oni stavili Murinja u ložu i pored njega Fića... Ide kamera, sedimo kući, ne znamo ni da li je stigao, nije nam se javio... Sedam da gledam utakmicu, čovek u loži, mont jakna crvena, žvaće žvaku... To je bio cirkus, ničim izazvan postaje medijska zvezda...”

U loži sa Murinjom, a u trening centru u Karingtonu sa Junajtedovim Đavolima, pardon fudbalskim aždajama.

“Pazi ti njega, trenira sa Vidićem, Ronaldom, Ferdinandom i družinom Pere Kvržice, dete iz Obrenovca koje nema još 17 godina. Buda je sve vreme sa njim, a spava kod Nemanje u kući. Nemanja nije dao da ide u hotel, maksimalno je vodio računa o njemu... Pitali su da ostane još neki dan... Krenula je priča kojim uslovima bi on mogao da ostane u Mančesteru. Ali procenili smo da je u tom trenutku Mančester preveliki klub, sa vanserijskim igračima. Pritom je prvo morao u neki belgijski klub koji nam se nije dopao... A on je sve vreme razmišljao da se vrati u Zvezdu”

Vratio se kući. Zima i povratak u realnost. Iz Mančestera u Obrenovac, iz Junajteda u Radnički. Ali bilo je jasno da je pitanje vremena kada će Đuričić napustiti Srbiju.

“Paralelno smo pregovarali sa Ajaksom. Holandija je idealna zemlja za razvoj mladih igrača. U poslednjem momentu se Ajaks povuče i uzme Eriksena, svoje dete. A onda se pojavi Herenven, baš kada smo bili na milimetar od odlaska u Lil. Ali Francuska liga je fizički izuzetno zahtevna. Prvi profesionalni ugovor potpisao je prvog februara 2010. godine. Kada smo stigli, kukao je ‘gde si me ovo doveo, ovi nemaju ni prezimena na dresovima’. Tada sam mu rekao ‘ovo je poslednja odluka koju donosim za tebe. Maloletan si, još ne znaš šta i kako. Doneo sam je zbog tebe i zbog porodice, sve ostale odluke u životu će biti tvoje. A ja ću ti uvek reći svoje mišljenje.”

Čitava porodica Đuričić je naredne četiri godine živela u Holandiji. Do ženidbe i transfera karijere u Benfiku.

“Oženio si se, dečko, svoj si čovek. Družimo se, volimo se, a ja sam svoje završio”, ispričao je Dule Đuričić.

Nakon prvih šest meseci u Herenvenu, našao se u nemilosti trenera Rona Jansa, istog čoveka koji je kada zagusti na terenu tražio spas od Filipa. Ubacio ga je s klupe protiv Tadićevog Groningena i nastala je golčina, nažalost nedovoljna popularnim Srcima.

Nekih desetak meseci pre ove lepotice, pao je i debitanski gol, a sa njim i prvi žuti karton u profesionalnom fudbalu. Ne, dres nije skinuo zbog majstorske završnice spoljnom, već da pokaže da nije zaboravio svoj Obrenovac. Na majici ispod dresa poštanski broj rodnog grada "11500, brate moje mesto", pisalo je.

Imao je Filip tu nesreću i da po dolasku u Benfiku na klupi ostane Žorž Žezus u čije se fudbalske zamisli Srbin nije uklapao. Zapravo, Filipa su najbolje razumeli treneri koji su bili vanserijski igrači, oni koji su osećali fudbal… Marko van Basten, Dragan Stojković, Ronald Kuman, Siniša Mihajlović. To ipak govori nešto o njemu. Govori da i njegovi pogledi i shvatanje fudbala nisu uobičajeni, stereotipni. Desetka sa vizijom, štosom u nogama, koja često u karijeri nije imala priliku da igra na svojoj prirodnoj poziciji. Ali kada bi kliknuo sa trenerom, pretvarao se u u pojavu koju je bilo milina gledati. Kada vas Van Basten, jedan od najgrandioznijih i najelegantnijih napadača svih vremena sa kojim je sarađivao u poslednjoj sezoni u Herenvenu “krsti” u Balkanskog Krojfa, posle toga vam više nije potrebna nikakva potvrda

“Ključna priča koju je Marko pričao Filipu bila je opuštenost... Filip je bio pun emocija, pun želje, a ovaj ga je stalno smirivao. Polako, može to i na drugi način. Ajmo da igramo golf, dođi kod mene da pričamo. Potpuno jedan vanvremenski tip, sa sasvim drugačijim rezonima. Išao je sa njim na golf, da li je igrao, navijao, to ne znam. Prvi put razmišljanja i razgovori sa Filipom o poziciji na kojoj igra, da ga pomera levo, desno, da uklopi njega i Hakima Zijeha. Marko van Basten je sve uradio da Filip dođe do Milana (na čijem je pragu bio letos) još u to vreme, imao je tamo uticaja... Mislim da je mnogo naučio od njega.”

Filip je u toj sezoni sa Van Bastenom bio treći igrač Eredivizije po rejtingu po izboru uglednog holandskog Telegrafa. Najbolji je bio Vilfred Boni, kasnije fudbaler Mančester Sitija, drugi Kristijan Eriksen. Nijanse su odlučivale između njega i Eriksena. Povodom izbora laureata priređano je gala veče. Sva trojica su imala pravo da dođu u pratnji porodice, ali i bitnih i bliskih ljudi i prijatelja. Van Bastena je bio pozvan kao Đuričićeva podrška. To govori i o odnosu. I danas su kućni prijatelji.

DUŠAN TADIĆ – Ćale, bod je važan, nos će da zaraste

DUŠAN TADIĆ – Ćale, bod je važan, nos će da zaraste

LUKA JOVIĆ - Fudbalski Toma Zdravković

MILOŠ VELJKOVIĆ – Fali nam štoper? Selektore, ima jedan naš dečko u Totenhemu

Avgusta 2012. Herenven je igrao kvalifikacije za Ligu Evrope protiv Rapida, a Filip je postigao dva komada u pobedi sa 4:0. Nekoliko meseci kasnije, imao je dogovoren transfer u Tvente za koji je tada nastupao Dušan Tadić. A pretposlednjeg dana prelaznog roka na vrata su pokucali predstavnici Benfike.

“U telefonskom razgovoru pitao sam Ruija Kostu odakle mu informacije o Filipu pošto sam znao da ga Benfika nije skautirala, Benfika se pojavila kao interesent kao grom iz vedra neba. Rekao mi je im je sudija koji se sudio meč protiv Rapida (Žorž Soza) javio Benfiki da postoji jedan talentovan fudbaler u Herenvenu... Аko me je Rui Kosta slagao, slagao sam i ja vas”, prisetio se otac srpskog reprezentativca i nastavio: “Nisamo hteli da se ogrešimo o pruženu ruku ljudima iz Tventea, ali Herenven je imao bolju ponudu iz Benfike i nije prihvatao Tventeovu, a Tvente ga je za razliku od Benfike želeo odmah... Benfika tek na leto. Ostali smo Herenvenu do kraja sezone, a Filip je na leto potpisao za Benfiku.”

Imala je Benfika tada jedan od moćnijih timova u poslednjih 40 godina. Tadašnji sportski direktor, a današnji predsednik Orlova Rui Kosta je obećao Filipu desetku koju je do te 2013. kada je napusti Luž, nosio Pablo Aimar. Došao je u Benfiku u čijem su se drugom timu nalazili talenti poput Bernarda Silve, Renata Sančeza, Gonzala Gedesa, Viktora Lindelefa…

“Još pre nego što je potpisao ugovor, dobio je garancije od Ruija Koste da će on biti centar novog projekta Benfike, da Žorž Žezus napušta klub... Međutim, kada je Filip došao Žezus je produžio ugovor i sećam se tada naslova u portugalskim medijima kroz Žezusove reči ‘Filip nije desetka, on je devet i po.”

Filip Đuričić u duelu sa kapitenom Anderlehta Žileom (AFP)

Jednostavno, Žorž Žezus nije planirao da se odrekne svog sistema 4-4-2, a Đuričić je bez obzira na odlične igre u pripremnom periodu ostao uskraćen za igre na svojoj prirodnoj poziciji, poziciji plejmejkera. Kada bi ga koristio, Portugalac bi ga uglavnom gurao na polušpica uz Oskara Kardoza koji je bio klasičan napadač.

“Filipu bolje da ste gurnuli prst u oko nego da ste mu rekli da neće igrati desetku”, objašnjava njegov otac.

Ali prva sezona u Benfici bila je jedina u seniorskoj karijeri u kojoj je osvajao trofeje. Prvenstvo, kup, liga kup, pa poraz od Sevilje u finalu Lige Evrope.

“U toj utakmici Žezus je poslao Filipa na zagrevanje u 20. minutu, zagrevao ga je do 120, nije ga uveo u igru i na kraju je Benfika poražena na penale.”

Nije išlo u Benfiki. Đuričić se tražio išao sa pozajmice na pozajmicu... Majnc, Sautempton, Anderleht, Sampdorija. I tih nekoliko sezona poklapa se sa periodom u kojem ga nije bilo u reprezentaciji Srbije. Mada u ovom sazivu su ranije debitovali jedino Dušan Tadić i Darko Lazović.

STEFAN MITROVIĆ – Kako si, bre, našao štopera u najgorem timu Srbije?!

MARKO DMITROVIĆ: Majka htela da bude lekar, on levi bek, a sudbina - golman

NEMANJA MAKSIMOVIĆ - Esencija uspeha čuvana u senci

ALEKSANDAR MITROVIĆ – Početak srpskog rekordera: Žuti, gol i crveni karton, sve za 45 minuta

Majnc mu nije prijao, u Sautemptonu je želeo da ostane, ali ne na pozajmici koja mu je bila nuđena, u novom povratku u Lisabon nije dobio zeleno svetlo za odlazak, ali ni ozbiljnu šansu na terenu. Po dolasku u Sampdoriju, kao i po dolasku u Benfiku, mislio je da će biti glavni poslovođa na terenu, ali kada ga je trener Marko Đampaolo na prvom treningu pitao “ko si ti”, bilo mu je jasno koliko je sati. Na treninzima Sampa mu se čak dešavalo da popunjava rupe u odbrani

"Zove me Filip i kaže ‘ćale, da ne veruješ, igram centarhalfa. Ali kako su krenuli loši rezultati, počne i Filip da dobija šansu. Odigra nekoliko odličnih utakmica, nudili su mu ugovor na četiri godine, ali on je hteo da ostane dok ne istekne ugovor u Benfiki. Na kraju je Sampdorija dovela Gastona Ramireza i Filip je ponovo pao u drugi plan."

OSVAJAČI SVETSKOG PRVENSTVA U FUDBALU - KVOTE

Januara 2018. godine pojavio se spasilac Roberto de Zerbi. Đuričiću je nedostajalo minuta u Sampdoriji i De Zerbi ga je zvao u Benevento koji je tada imao četiri boda na polusezoni.

“Pitao se, šta ću u Beneventu koji je praktično ispao, a De Zerbi mu je objašnjavao da ima projekat za njega, da i ako klub ispada, da neće biti raspada sistema. ‘Ako kreneš sa mnom obećavam da ću te vratiti na fudbalsku mapu i u reprezentaciju. I on se odlučio prvo za Benevento, mada je u početku kukao kako ovde kod nas u Obrenovcu, na Zabrežju imamo bolje uslove nego tamo.”

Benevento je ispao u Seriju B, a Filip se ponovo udružio sa De Zerbijem, ovoga puta u Sasuolu. I krenulo je. Napadački fudbal italijanskog stručnjaka pomogao je Đuričiću da oživi umetnika u sebi, a preko njega i reprezentativnu karijeru. Preko tri i po godine nije bio pozivan za utakmice A tima Srbije, a onda se našao na spisku Ljubiše Tumbakovića u kvalifikacijama za EURO 2020.

"Prvi poziv u reprezentaciju 2012. godine bio je očekivan. Mnogo se više radovao pozivima Tumbe i Piksija."

Nekadašnji saigrači iz Sampdorije Filip Đuričić i Bruno Fernandeš (Star Sport)

Bio je starter protiv Norveške kada ju je Sergej u Oslu sa dva gola i onom majstorijom bacio na kolena, donevši Srbiji finale baraža. Ali Đuričić je onu turobnu noć kada su Škoti rastužili Srbiju morao da preskoči zbog pozitivnog testa na korona virus. A zatim je zbog prve ozbiljne povrede u karijeri, povrede primicača oktobra prošle godine morao da propusti i lisabonski spektakl protiv Portugalaca.

“Žao mi je što neću igrati, a još više mi je žao jer ćemo večeras pobediti Portugaliju“, izjavio je Filip pred utakmicu za srpske medije. A otac Dule bio je pomalo iznenađen.

“Rekao sam mu ‘Fićo, otkud ovako smela, ishitrena izjava. Nisam navikao na to od tebe’, a on mi je samo odgovorio, ne znam, ali negde u sebi osećam i znam da prolazimo.”

Danas bi Đuričićevo mesto na spisku 26 Piksijevih putnika za Katar sigurno zauzeo neko drugi da je Filip pristao na operaciju primicača na koju su u Sasuolu planirali da ga pošalju. Ovako, bio je spreman za povratak na teren već u aprilu.

Filip Đuričić i Frančesko Kaputo (Reuters)

A onda je počeo da razmišlja o novoj sredini u kojoj će odigrati dovoljno utakmica kako bi bio spreman za Mundijal. Iz Sasuola je odlučio da ide zbog nedostatka takmičarske ambicije kluba (uglavnom sredina tabele, nit borba za Evropu, nit za opstanak), kao i zbog činjenice da je De Zerbi u međuvremenu otišao. Sasuolo jeste nudio novi, pojačani ugovor, ali Filip nikada nije dozvolio da se o njemu ozbiljno priča jer je znao da će otići. Nadao se Milanu, transfer se izjalovio u poslednjem trenutku i odlučio je da se vrati u Đenovu, grad koji se zaljubio prethodnih godina i potpiše za Sampdoriju... Dobrim delom i zbog Frančeska Kaputa, vremešnog italijanskog golgetera sa kojim je obožavao da igra u Sasuolu.

"Poslednjih godina on samo razmišlja o Svetskom prvenstvu. Da dobije minute, da uđe u formu. Ne možeš da se vratiš u formu kroz trening, samo utakmicama u kontinuitetu. Situacija jeste teška, ali imaju izazov borbe za opstanak. Ali ako ga izbore, i on i Stanković biće na nivou gradskih heroja", završava Dule Đuričić.

Ali o gradskim herojima ćemo kad klupski fudbal ponovo bude aktuelan. Sad kada je konačno na redu Svetsko prvenstvo, Srbija čeka narodne heroje.