Fudbalski sistem za reciklažu: Što je kod Engleza škart, u Italiji markirana roba

Previše puta se dešava da bi bilo slučajno. Previše je primera da bi mogli da izdvojimo samo jedan. Italijanska Serija A postala je fudbalski sistem za reciklažu, konkretno, za onaj materijal koji stiže iz Premijer lige. Ne postoji bolji primer od najsvežijeg – Donijela Malena. Slučaj holandskog napadača najbolje odslikava kvalitativni pad Serije A.

Čovek koji u Aston Vili za godinu i po dana u Premijer ligi nije skupio ni 1.000 minuta, dolaskom u italijanski šampionat igra u životnoj formi – na 16 utakmica postigao je 13 golova. Trenutno deli drugo mesto na listi strelaca sa Markusom Tiramom, a došao je u januaru na pozajmicu sa pravom otkupa. Svaka čast njemu na urađenom, pokazao se kao instant pojačanje i ako Vučica izbori plasman u Ligu šampiona, u tome će velika zasluga ići na račun nekadašnjeg igrača PSV-a.

Međutim, njegova dominacija u Seriji A ima drugu stranu medalje. Prosto rečeno, ono što se kod Engleza proglasi za škart i nepotreban teret u budžetu, u Italiji se smatra za markiranu robu. Kao kada kod nas u Srbiji kupite nešto što je ekstra skupo, pa pomislite da je samim veoma kvalitetno, a onda otvorite strane kataloge i shvatite da je isto to u inostranstvu jeftino i kupuje se samo ako nema šta drugo da se uzme, jednostavno, otpaci iz Premijer lige u Italiji važe za jedne od najboljih igrača u Seriji A.

Pored Malena, primera ima mnogo, a jedan od najboljih je – Kristijan Pulišić. Momak koga je Čelsi doveo iz Borusije Dortmund na zimu 2019. godine za 64.000.000 evra, ali izuzev prve sezone, nije pokazao mnogo. Posle četiri godine napustio je Premijer ligu, došao u Milan i profilisao se kao jedan od kljičnih igrača Rosonera. Daje golove, pakuje asistencije, kao da je najbolji paker u Evropi. Rosoneri su nešto ranije doveli Fikaja Tomorija, čoveka koji nije mogao da se izbori za prostor u Čelsiju, smucao se po pozajmicama u Čempionšipu. Leta 2021. obukao crveno-crni dres u transferu vrednom 35.300.000 evra i ostao jedan od stubova odbrane do danas i deo šampionske ekipe iz 2022.

©Reuters

Imamo i primere Franka Zambo Angise (u Fulamu bio čist prosek, a u Napoliju izgleda kao Nemanja Matić u najboljim godinama i bio je jedna od ključnih figura u osvajanju dva Skudeta), Lojda Kelija (u Njukaslu rezerva, Juventus ga uzeo za 17.200.000 i ove sezone je jedan od najstandardnijih), Nikole Vlašića (dok je igrao za Vest Hem nije znao gde je levo, pa prešao u Torino i postao Bog i batina, čak se priča o produžetku ugovora).

Slučajeve kao što su Rasmus Hojlund i Skot Mektominej možemo da podvedemo pod „fenomen Mančester Junajteda“. Kao i mnogi drugi igrači i oni su prodisali čim su napustili Old Traford, ali je i njima u pomoć pritekla Serija A kao još jedan pokazatelj toga da Italija eksploatiše viškove bogatiijih klubova.

Među domaćim igračima Đanluka Skamaka otišao je u Vest Hem leta 2022. u transferu vrednom 38.600.000 iz Sasuola. Izgledao je kao da je pao s marsa i godinu posle vratio se u Seriju A i ponovo prodisao uprkos problemima sa povredama koje ima u Atalanti.

Postoji nekoliko razloga zašto je italijanski šampionat postao obećana zemlja za one koji ne mogu da se snađu u Premijer ligi. Prvi i osnovni je – fizički intenzitet ili kako je to opisao legendarni Fabio Kapelo.
„Frapira me koliko Italija nema tempo u igri. Nije slučajno što samo Sandro Tonali i Rikardo Kalafjori mogu da igraju u visokom intenzitetu. Obojica igraju u Premijer ligi. Jedan za Njukasl, drugi za Arsenal. Ostali naši fudbaleri igraju u tempu koji se forsira u Seriji A. To nije pitanje znanja, nego mentaliteta i navike“, rekao je Don Fabio u nedavnom intervjuu za Gazetu delo sport.

Brzina igre je nešto u čemu je Premijer liga, uz finansije, najviše odmakla u odnosu na Seriju A, pa i druge lige. Međutim, Azure još više guši činjenica da su postali takmičenje u kojem se previše insistira na taktici. Mnogi smatraju da je upravo taktika nešto što je najviše sahranilo italijanski fudbal, ipak, upravo to taktiziranje ostavilo je metar ili dva prostora za igrače poput Malena, Pulišića, Mektomineja i ostalih da iskoriste taj prostor. U Premijer ligi toga nema, prostor za razmišljanje je minimalan, igra je mnogo brza, traže se rešenja u sekundi, a pomenti igrači jednostavno – nemaju taj kvalitet.

©Reuters

Dok u Engelskoj utakmica često liči na suludo trčanje gore-dole, u Italiji je to partija šaha u oba pravca. Jedan od razloga zašto je Fikajo Tomori procvetao je taj što se u Seriji A znatno ređe događa da ostane na brisanom prostoru gde mora da se brani u situaciji “jedan na jedan”. U Italiji je poslednja linija postavljena nisko, kompaktno i uglavnom u zonskom rasporedu. To mu omogućava da se više osloni na čitanje igre nego sirovu fiziku.

Sa druge strane, golgeterska ekslpozija Malena leži i u činjenici da je u Premijer ligi često morao da igra sa čovekom na leđima, zato što odbrana stoji visoko, a štoperi su do te mere fizički nadmoćni da Malen, uprkos izuzetnim brzinskim sposobnostima ne može da izdrži trku pa je često gubio duele. U Italiji ima taj luksuz da manje trči upravo zbog nisko postavljene odbrane. Može da stane u mestu, okrene protivničkog štopera te stvori priliku sebi i drugima.

Razlike u fizičkom i taktičkom pristupu između dve lige su ogromne. Italije se još uvek drži rigidnog sistema, sa rigidnim i tvrdoglavim trenerima (Antonio Konte i Masimilijano Alegri), dok njihovi najbolji treneri u ovom trenutku (Roberto de Zerbi, Frančesko Farioli i Enco Mareska) nisu blizu toga da se vrate u domovinu. Veće su šanse da ih vidimo da rade baš u Engleskoj (De Zerbi je već u Totenhemu). Uprkos tome, ta rigidnost ne smeta momcima koji se nisu snašli u najjačoj ligi na svetu i postali su ključne figure u timovima Serije A. I to onim najjačim.

To je za njihove karijere dobra stvar, pronašli su sredinu u kojoj mogu da dođu do izražaja, međutim, za italijanski fudbal je loše. Nekada najjača liga na svetu gde ste imali aždaje poput Ronalda, Boba Vijerija, Ernana Krespa, Klarensa Sedorfa, Alesandra Neste, Andree Pirla, Adrijana i ostalih, postala je stecište za one koji ne mogu da igraju fudbal na najvišem nivou. To je zabrinjavajuće.