Idealnih 11 Trifketa Mihailovića: Teško bi ovi moji timovi igrali takmičarski fudbal, ali...

O kome ste još razmišljali?
„Fantastičan golman bio je i Olja Petrović. E sad, on po meni nije imao personaliti. Dečkić iz Kruševca, divan drugar, sve u redu, ali... Nešto je tu falilo“.

„Naravno, Vladimir Beara je nešto sasvim posebno i po mom shvatanju neprimereno je upoređivati ga sa bilo kim, pošto on pripada generaciji utemeljivača - to su oni stari asovi, poput Mitića, Bobeka, Miloša Milutinovića... Ti ljudi se ne upoređuju. Sve njih uspeo sam kao mali da gledam, imao tu čast i privilegiju. Primera radi, bio sam na oproštajnoj utakmici Rajka Mitića na JNA, Zvezda - Velež, finale Kupa. Šeki bio kažnjen, nije mogao da igra, i onda je sišao na teren da ga pozdravi. To se ne zaboravlja. Taj događaj je neka vrsta simbolične smene generacija. To su važni periodi u istoriji Crvene zvezde, koje sam upijao u sebe od malena, tako da moje zvezdaštvo ne podrazumeva samo period dok sam igrao. Ono je mnogo dublje i postojalo je puno, puno ranije. Majka mi je pričala da je jednom sa mnom u stomaku, u osmom mesecu trudnoće, išla na utakmicu Zvezde“...   

U duelu sa Ivicom Osimom iz Željezničara

Durković i Siniša Mihajlović kao bekovi...
„Šoškić - Durković - Jusufi, to je valjda naša najbolja trojka uže odbrane, kako se to nekada nazivalo. Vladimir Durković bio je kapiten Zvezde, ozbiljan dasa, dok on ne kaže dobar dan, usta ne otvaraš. Možda su kasnije neki moji drugari postali i bolji igrači, ali treba imati na umu da u naše vreme već kreće profesionalizam, da se mnogo više i bolje treniralo, da smo imali bolje uslove... Hteo sam da ispoštujem Durkovićevu veličinu i sve ono kako ga pamtim kao klinac“.

Mihu ste birali pre Žike Jevtića?
„Stavio sam Sinišu zato što je postao sinonim uspešnosti i, nažalost, nesreće. Takođe, mene lično impresionira kakav je tretman imao u italiji, koliko su ga tamo cenili. Pazi, Italijani da ti daju da igraš na mestu centarhalfa, tu poziciju koju oni smatraju najvažnijom u fudbalu, to sigurno nešto znači. I ne igraš to u nekom levom klubu, nego u velikom Interu“.

U half liniji Pavika, Kira i Bleki. Šta vas je kod njih oduševljavalo?
„Ni Pavika ni Kira nisu bili visoki, a tako dobar tandem. Krvnici. Ubice. Izašli bi na megdan i nasred ulice ako treba. Samo da me neko ne shvati pogrešno - i te kako su znali da igraju i jedan i drugi. To su dve pozicije koje ti daju sigurnost. Za mene njih dvojica bili su sinonim stabilnosti. Uliju ti samopouzdanje da pokušaš i ponešto rizično, neki pas što ne prolazi lako. Kad imaš njih iza leđa, lakše se odlučuješ na takve stvari. To mnogo znači, mnogo vredi veznom igraču“.

Koja je po vama bila idealna pozicija za Blekija Bogićevića?
„Pozicija Bleki. Nemam bolje objašnjenje. Poseban igrač u svakom smislu. Sve je mogao da igra. Bog mu dao tu čudesnu fudbalsku inteligenciju, visinu, pa još i one skladne pokrete, da sve to lepo izgleda za oko. I da odreaguje brzo, hitro, i da ukliza. Imao i snagu da primi čoveka na leđa. Ma, sve što treba“.

Ovo je zanimljivo - Bora Kostić na desnom krilu?
„To je taj kompromis o kome sam govorio. Moram da ga imam u timu, a ne mogu na levo krilo, tamo mi je Džaja. Ko god šta mislio o njemu, voleli ga-ne voleli, taj fudbalski trag mora da se poštuje, tu nema dileme. Uz Boru ide Šeki, tu nema šta posebno da se objašnjava. Veliki tandem. Verovatno najveći svih vremena u Zvezdi“.

Desetku ste dali Kuletu, vašem konkurentu...
„Kule Aćimović je najbolji klupski igrač na toj poziciji. Nikada nije igrao za sebe. On je mene nasledio na mestu leve polutke i postao to što je postao. Nema trenera koji ga ne bi poželeo. Uvek u funkciji ekipe, trener na terenu, a u isto vreme mnogo znao - mogao da ’pojede’ loptu“. On i Pavika su davali ritam i snagu Zvezdi. Kako je Kule umeo da ti podmetne telo... Ti ga udariš, ozbiljno, jako - on ništa. Kao da nije osetio. Ali zato čuvaj se kad naletiš na njega u sledećem duelu - letiš na tribine! Savršeno stabilan. Šteta što nije imao veću ambiciju i postao trener prvog tima, imao je talenta za taj posao. Pa još i to iskustvo, poštovanje, toliko odigranih utakmica“...

Koga je Dule Savić ‘nadigrao’ u trci za poziciju centarfora?
„Imao sam na umu još Vojina Lazarevića i Zokija Filipovića. Paklena konkurencija, stvarno”. 

Šta je presudilo?
”Voleo sam igače s karakterom, od kojih uvek znaš šta možeš da očekuješ. Dule Savić je kao centarfor prvi počeo da bije odbrambene igrače. Govorim o Jugoslaviji... On krene da spopada centarhalfa još u tunelu! U igri se nikad nije krio, uvek išao direktno u štopere - da ih prebije! Kad ne može do lopte, makar da zakači ovog u duelu. Nije on to radio što je ludak ili primitivac, nego je znao da će takvim pristupom da izazove poštovanje i kod njih i kod navijača. Njega su se protivnički igrači bojali... U Duletu sam u stvari sublimisao ono što je u suštini Crvena zvezda. Umeo je da postigne gol, bio fanatik, borio se svim srcem. Rezultat je onaj čuveni poklič sa tribina: Duuuule Sa-vić“!

“Inače, mogu da se pohvalim da sam pomalo doprineo njegovom probijanju na početku karijere... Drugi tim igrao neku prijateljsku u okolini Beograda. Ta utakmica bila zakazana da vide Duleta i nekog Svetu Pavlovića, čini mi se da se tako zvao... Ja ljut što moram da igram s drugim timom, ali onako u besu odigram i namestim mu tri gola. Zaljuljam ove po levoj strani, otvore se kô žito, lopta na prvu stativu, on uleti - gol. Tako otprilike sva tri puta. To se sve događa do poluvremena. Gledam kad smo se vratili na teren, nema bata Ćose na tribinama. Mislim u sebi - sad ga nema da gleda kad razbijam. Međutim posle saznam da je bio tu da vidi Duleta. Sve mu bilo jasno posle 45 minuta“.

Branko Stanković vas nije vodio, a ipak ste ga odabrali za trenera...
„Srbin iz Bosne, tvrd, stasit. Kao Durković. Igrači su pištali od tih treninga i discipline. Bata Stane je pravio teško zamislive poteze za današnje shvatanje morala i vaspitanja - kad ti nešto obeća, možeš da budeš siguran da će biti tako. Ta vrsta doslednosti, takva principijelnost - toga, nažalost, više nema u fudbalu. Plus fantastična igračka karijera, gospodin. Figura koju nisam mogao da ne ispoštujem. Jedan od stubova Crvene zvezde, iliti jedan od onih ljudi što su Zvezdu učinili i održali Zvezdom“.   

Jedno ime koje je ‘preteklo’, otpalo u poslednji čas?
”Ne mogu samo jedno. Evo: Pera Krivokuća, Žika Jevtić i Stane Karasi”.             

Imali ste priliku da gledate i sve najveće asove Partizana?
„Bobeka, nažalost, nisam. Ali jesam Miloša i još onoliko divnih, velikih igrača. Lične duele vodio sam sa Bečejcem. To je bilo, uh... Nema spavanja pred utakmicu. Treseš se. On igra halfa, a pored Vaske i Rašović. Tu trava ne raste“.

O Bori Đorđeviću mlađi naraštaji malo znaju. Dobio je dosta glasova, vi ste ga takođe birali...
„Strašan igrač. I svojeglav čovek. Mnogo smo se voleli. Bio jedno kratko vreme kod nas u Zvezdi, a onda je nekim dekretom odozgo vraćen u Partizan. Kad je završio karijeru samo je nestao“.  

Koga ste najviše cenili kod komšija?
„Hajde da kažem da mi je Moca Vukotić bio najdopadljiviji. Možda zato što mi je najbliži godinama iz ovog sastava. Vladica je bio velikan. Partizan nije imao igrača tipa Džajić, ili Šekularac, ali je imao Vladicu Kovačevića koji je mislio za celu ekipu. Povuče se, sakrije se, dođe mu lopta, a on je onda tako odigra da je to već pola gola. O Milošu da ne govorim. Na ono fudbalsko znanje imati onakvu figuru, da budeš onakav dasa... Divan čovek. On i Šeki bili su nerazdvojni drugari“...  

„Pa Galić! Centarfor za ovo vreme. Dao nam je tri komada kad su nas ono dobili 5:0, Vladicu Popovića je na leđa bacao“.

Ko bi bio na klupi Partizana?
„Zebeca bih voleo da pomenem. Nenadmašan autoritet u Nemačkoj. Moj drug Paun isto bio sjajan igrač. I bek i centarhalf“.