.jpg.webp)
U. JovičićPrajini pikavci i psihološke manifestacije nostalgije
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 10min | ned. 26.01.25. | 09:08
Umesto In memoriama, čoveku koji je umesto nas umeo da bude mangup, da bude veliki i da kaže "ne" još većima. Ako ih je bilo. Uz redak osmeh pod brkovima koje će pamtiti i Mostar i Venecija i Beograd
Hum od početka oktobra baca tamniju senku na grad koji se razvlači i skuplja uz zelenu reku. I ponekad se lakše diše. Drugim danima je vazduh toliko gust i miriše na prezrele kruške i grožđe sa tezgi na Tepi, da nema dovoljno prostora ni za crne misli. Od kad kugla otrese prašinu sa gvožđa zvona u kuli katedrale u podne, sve dok se ne oglasi hodža za ikindiju, deca se razmile iz škola i u škole, nane postavljaju plave šerpice na bele tufne i pred komšinice iznose fildžane i šećer u kocke, na stočić pod smokvom u bašti. Vetrovi i ptice najbolje se love u krošnjama, a pod jednom takvom, negde pored starog Veležovog igrališta, pred novinarom Mišom Marićem prućio se dečak dugih nogu.
Kad neki klinjo iz ulice počne da pušta brkove, prošle su ga već prve rane neodraslih ljudi i sada po ubrzanom postupku želi da odraste. Dražen Dalipagić, pod smokvom u jednoj mostarskoj avliji s početka oktobra 1973. još uvek nije imao brkova, a njegovi su ubrzani postupci išli nekim drugim tokovima. O tome ga je, od Kantarevca do Beograda pa sve do Barselone, kroz intervju sprovodio legendarni novinar Mišo Marić.
Izabrane vesti
"Dobro Dražene", pita ga Mišo u jednom trenutku, "kada bi morao da nabrojiš najbolju jugoslovensku petorku danas, kako bi taj spisak izgledao?"
Prajo je odmah izrecitovao: "Ćosić, Jelovac, Kapičić, Plećaš i Tvrdić".
"A šta je s tobom i Slavnićem", kroz osmeh je pitao Marić.
"Moka i ja smo još pikavci".
Rez.
Pikvaci su se množili u pepeljari. "Nostalgija" je za Tarkovskog bila tačno ono što u njoj Rusi svojim jezikom zbrajaju - smrtna bolest. Dok je u jednom intervjuu pred premijeru u Kanu razgovarao sa premladom italijanskom novinarkom ruskog porekla o tom svom ostvarenju, rekao joj je da je samo želeo da stvori sliku psiholoških manifestacija jednog prosečnog Rusa koji je nostalgičan. Gasio je cigaretu za cigaretom u tom rimskom kafeu, pred ustreptalom novinarkom, objašnjavajući sa premalo reči da je nostalgija strasno poistovećivanje sa čovekom koji pati, a da je ono još jače ako si taj čovek upravo ti sam. Dovoljno reči.
Pikavci su se množili u pepeljari pred nama dok je mostarski pesnik govorio o nostalgiji i svojim tumačenjima Tarkovskog jednog prolećnog dana, u gradu uz zelenu reku, koji ima sreće da mu proleće i jesen nisu nepristojno slični. I rekao je tako gaseći cigaretu za cigaretom ustreptalom mladom novinaru da ljudi na ovom prostoru nisu nostalgični za nekakvom državom, nego čitavom civilizacijom koju je ona u sebi nosila.
Kada su mediji javili da je u zoru 25. januara preminuo Dražen Praja Dalipagić, umro je sa njim još jedan simbol naše nostalgije, iskopnila je pod njegovim očnim jamama čitava košarkaška civilizacija. Čovek od taman toliko reči koliko je reči čoveku potrebno, svojim je odlaskom aktivirao sve naše psihološke manifestacije, koje ni Tarkovski ne bi drugačije kadrirao, nego složivši pred suzne oči kadrove njegovih poteza, da mu se u odlasku divimo tačno onakvom kakav je bio, a ne kakvim smo voleli da ga tumačimo.
Rez.
Bilo je isto takvo proleće tačno pola veka ranije, a dve godine pred intervju pod smokvom odraslog dečaka bez brkova i pažljivog hroničara mostarske stvarnosti. Šantiću se nad Mostarom u proleće priviđao Ljeljo, bog svetlosti i ljubavi i prolećnih jutara, a pitanje je šta se vozaču novoga Fiata 850 priviđalo nad gradom tog dana. Pun sunca, adiđara, treptao je beo kao labud uz reku, a pogledi ka vozaču bili su mračni. Mostarski kontrast. Niko ne zna šta se tom oznojenom čoveku za volanom priviđalo dok je prolazio Titovom, ali tačno se zna šta se priviđalo Mostarcima. To je namah počelo i da se šapuće kujundžilukom: "Došli da vode Duška".
Jer tog je proleća 1971. nastavak sezone počeo užasno za Velež. Jesenji bi deo, samo da nije bilo brukanja protiv Olimpije, Crvenke i Čelika - u već pobeđenim utakmicama - Rođeni završili na prvom mestu. A onda su od početka marta naređali tri poraza, od Radničkog u Nišu, od Dinama pod Bijelim brijegom i na Staroj Karaburmi, ružno.
_(1).jpg_(1).jpg.webp)
Dražen Dalipagić (©FIBA Basketball)Tako je sezona velikih nada postala sezona nervoze i hastaluka. A u nervozi su velike oči. Naročito kad se na Titovoj pojavi Fiat 850 sa beogradskim tablicama i znojavim čovekom u odelu koji kao i svaki čovek u tuđem gradu prebira kućne brojeve tražeći nekog.
"Došli da vode Duška", pričalo se po mahali, razleglo se po čitavom gradu, da je neko od beogradskih velikana došao po Bajevića koji je te sezone blistao i završio je sa 18 golova.
Fiat se, međutim, parkirao kod starog Veležovog igrališta i uputio se ka kućnom broju na čijim vratima je stajala pločica drugačijeg prezimena. Iz kola je izašao Đorđe Čolović i uz kafu sve govoreći ocu Šaćiru i bratu Saši, kupovao pažnju mladića zbog kog je zapravo stigao u Mostar. Tog će dana popularnom Sisketu obećati svoju ruku Dražen Dalipagić i Mostar će moći da odahne. Tog će dana Praja dati reč da će od sledeće sezone braniti boje Partizana i Mostar - iako niko nije oteo Duška - nikada neće preboleti.
Priznaće tada još uvek Prajo, sa "o", da mu je Zvezda bila privlačnija jer je Vučinić, njegov Mostarac, igrao u crveno-belom. Objasniće i da je Jugoplastika donela kesu para i predugovor, koji su na kraju i potpisali. Ali je i on, poput svih njegovih zemljaka, voleo da čuje dobru priču. A Siske Čolović je umeo da ih priča.
Kada se otvarala hala u Zvorniku igrale su reprezentacije saveznih republika Srbije i Bosne i Hercegovine. Savezni kapiten BiH Tripko Adžić pozvao je u taj tim 11 igrača Bosne i Praju. Savezni kapiten Srbije Ranko Žeravica imao je u timu i Čermaka i Vučinića i Kapičića i Ducija Simonovića, ali kada se završila utakmica on je pričao samo o Praji. Ranko je bio uporan čovek i na kraju je, uprkos Partizanovom ispadanju u Drugu ligu u sezoni 1970/71 i Prajinom nećkanju, uspeo da dobije ono što želi.
.jpg.webp)
_(1).jpg.webp)
Na Kantarevcu, na betonskim terenima pod otvorenim nebom, na čije su turnire dolazili i reprezentacija i beogradski velikani i Zadar, a na kojima je Dalipagić proveo nepunih godinu i po dana, ostale su priče i tumačenja. Njegov tadašnji saigrač Senad Ibrulj prepričavaće ih i svojim sinovima, a jedan od njih naslediće dar odronjen od Huma duboko u Neretvu, pa će priče o Praji koje on bude pričao biti duge i tople, kao ono vreme od zvona na katedrali do ikindije. O brzim nogama, nebeskom odrazu i još bržim mislima igrača koji je sa Kantarevca otišao da osvoji planetu.
Taman onoliko koliko mu je trebalo da od prvog košarkaškog treninga (Praja je košarku smatrao sportom koji "i nije baš muški jebiga") dospe do Beograda, toliko mu je trebalo od dolaska u glavni grad Jugoslavije do povratka u svoj rodni, u onu avliju sa olistalom smokvom, sa zlatnom medaljom oko vrata. Sve se događalo brzo, poput njegovih driblinga i misli kad zakorači na teren. Put od Industrijske škole na radnu akciju bio je kao prvi pas posle primljenog koša. Dolazak sa radne akcije na Lokomotivine betonske terene bio je njegov trk iza leđa odbrani. Selidba u Beograd, u Žeravicin Partizan, bila je pravovremeni pas o parket igrača sa odličnim pregledom igre. A put u Barselonu na Evropsko prvenstvo, sa kog su se Plavi vratili sa prvim zlatom, bio je Prajin nebeski skok.
Druga italijanska armija, sa pešadijom iz Ravene i motorizovanom divizijom iz Torina, slabije je u operaciji Alfa udarila na Jugoslaviju s početka jeseni 1942. nego što je s početka jeseni sastav Đankarla Prima kidisao na Novoselovu armiju u Barseloni. "Bili smo neki novi tim", prisećao se Praja kasnije. "Bilo je potrebno da se dokažemo". A za to je trebalo preživeti gladnu Italiju. Jugoslavija je porazila i Grke i Špance i Bugare, a Azuri su se borili za goli život tog dana pred 8.000 ljudi u Palacio de los Deportes. Jedan od prelomnih napada na meču ličio je na metaforu čitave utakmice. Novosel je brisao znoj sa čela i dovikivao nešto igračima, vreme je isticalo. Više nije razlikovao ni brojeve ni lica, video je samo kako jedan igrač u plavom šutira i kako se lopta odbija od obruča. A onda kao neman iz Neretve, iznad obruča se pojavio Dalipagić. Nije prikucao promašaj, a mogao je sa sve loptom da prođe kroz mrežicu. Još onomad, kada je došao sa radne akcije izmerili su mu da skače 96 centimetara iz mesta, a mostarske su liske pet puta premeravale visinu traga od krede. Nije prikucao, nego je iz odbojke samo spustio loptu u koš. Kao da od toga ne zavisi čitava utakmica i njihov mali svet. Pomalo.
.jpg.webp)
Dražen Dalipagić (©MN Press)I to će Praja Dalipagić - i za svoje Mostarce, i za svoje Venecijance i za svoje Beograđane, jer gde god je igrao ljudi su lako postajali njegovim - biti do kraja svoje karijere. Čovek koji je u stanju da uradi baš sve na košarkaškom terenu i da to baš sve ponavlja u nedogled. Ali uvek na svoj način. I da uvek bude u blagoj kontri, u ritmu znanom samo betonskim terenima kojima su vladali oni kojima su bogovi obećali.
Umesto mladalačkog uzleta čoveka kome se Hum pred očima podelio na dve polutke i otvorio mu auto stradu do istorije, Praja je ostajao ukorenjen žilavim kracima. Bio je sebi pikavac u odnosu na jugoslovenske košarkaške velikaše. A kada se oko njega šepurila evropska košarkaška aristrokratija, njih je pretvarao u pikavce i gazio dok ne ugasi i poslednju zeru žara u njihovim očima. Davao je 30, 40, 50, 70, a kada bi ga o tome pitali govorio je kao da je prošetao do dućana po novine, ratluk od ruže i malo hercegovačkog duvana.
Legende koje su se raspredale, od Kantarevca do beogradskih zadimljenih jazbina sportskih novinskih juvelira, nisu ga doticale. Ili nije želeo to da pokaže. Novinari su obožavali da ga predstavljaju svojim prijateljem i za njihove "poverljive razgovore" u društvu tvrde kako bi ih bilo pretenciozno nazvati intervjuima. I on se duboko u sebi slagao. Tih nekoliko rečenica koje je cedio iz sebe, bilo bi pretenciozno nazvati intervjuima, a sve njih njegovim prijateljima.
Pisali su tako kako je Red Ojerbah jezik otupio ubeđujući Praju na letnjem kampu Boston Seltiksa da zakorači u njihov košarkaški panteon i kako su ga treneri saletali na svakom ćošku tih 15 dana, te da je na kraju kampa Ojerbah pozvao Havličeka i upoznao ga sa Prajom. "Vidiš Džon, ovo je tvoj naslednik", rekao je Ojerbah pa povukao dim svog dugog tompusa, sve je tako bilo u novinarskim pričama i urbanim legendama. A kada su Mostarci pitali direktno Praju, on je odmahnuo rukom.
"Nije to bilo baš interesovanje, više viđenje jednog trenera, ali ja svakako nisam želeo da odem. Ne bih mogao da se reamaterizujem da nisam uspeo kao profesionalac, ali još mi je gore bilo to što sam opet morao da se selim. Bio sam pet godina u Beogradu i jedva sam se nekako privikao, ko će sad ići u Boston", pričao je.
Kada su se svodili računi, pitali su ga da li je najvažnija stvar u njegovoj karijeri ulazaku Kuću slavnih u Springfildu i on je jednostavno odgovorio: "Nije".
"Meni je od svega što sam u karijeri postigao najvažnije bilo druženje. Kada se skupimo u reprezentaciji i kada živimo zajedno nedjeljama, putujemo i upoznajemo zajedno svijet, iskusimo život onakav kakav je i kakav nismo znali da može da bude. Medalje su velika stvar, zlatne naročito. Kuća slavnih je nešto što ne može da prestane, upisan si u istoriju i to je lijepo. A vreme koje smo proveli zajedno i koje je prošlo, za mene je najljepše".
I posle karijere, kada su ga smeštali u tehničke komisije, rame uz rame sa najvećim vedetama evropske košarke, on je bio prosto Praja.
"Govorio sam im da ne mogu da dobijem vizu", prisećao se. "Lagao sam ih. Nisam je ni tražio, mrzelo me je da idem na te njihove sastanke".
.jpg.webp)
Umeo je, kažu, da zaboravi da doda loptu tokom čitave utakmice. Ili sezone. Da pokulja hercegovačka gusta krv u glavu, pa da se stvari ne završe dobro, pre svih po njega. Da zabrazdi. Da bude ters. Ali je ta lakoća postojanja, koju je i na terenu, kad se stušti na zakucavanje, i van terena umeo da nosi, bila zapravo druga strana novčića koji ostaviš kao bakšiš devojci što ti se nasmejala uz kafu kod Starog mosta. Nije to neka rimska fontana Di Trevi, da se novčić baci preko glave i zamisli želja. Tu će pre da te trevi ćuška po temenu i podsećanje da niko nije veći od sopstvene senke.
Da smo, koliko god veliki bili, na kraju kao i na početku samo pikavci. Važno je "samo" da umeš da goriš.
Svi Prajini rekordi koje smo revnosno izvukli, svi paralelni datumi kojih smo se setili, sve urbane legende, susreti sa Džordanom, okršaji sa Kićanom i slatka pomirenja, sve su to kao kod Tarkovskog - psihološke manifestacije nostalgije. Trenutaka kada smo umeli da budemo mangupi. Da budemo dovoljno veliki da pobedimo i još veći da odbijemo bolje. I da se svi prepoznamo u šeretskom osmehu pod brkovima, koji ume da pobegne i najprizemnijima među nama.
Za Mostar bi bilo bolje da je onog dana Fiat 850 došao po Duška. Za mesto gde caruju dobri duhovi i kraljevski orlovi, bolje bi bilo da je smrt 25. dana januara došla po nekog drugog. Ovako će svi heruvimi i meleci gledati zapanjeno kako Praja leti do vrha table i dalje, gde ni njihov pogled ne dopire. A Tarkovski će gasiti pikavce u naše rane.
.jpg.webp)
.jpg.webp)