Jutro je, a noć nije prestala i taj dan nikada neće stati

(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta iz Dohe)

Kakva je to utakmica bila i kakvo finale, kazivaće neke nove fudbalske čitanke. Prenosiće se s telefona na telefon (nema više s kolena na koleno) i premotavaće se filmovi po kafanama. Svako je vrlo dobro upamtio gde je i sa kim gledao finale između Argentine i Francuske 18. decembra uoči Nikoljdana 2022. godine. I šta je ko pio i šta je komentator rekao i koje su reklame bile... I tih 150 minuta fudbala će mu ostati urezani u mali mozak dok je živ.

A nas skoro 90.000 srećnika što smo bili na Lusailu, postaćemo svesni verovatno tek kasnije kakav epski fudbal smo gledali i čemu smo prisustvovali. Ako su Argentina i Leo Mesi toliko čekali, imali su rašta i čekati. Nisu mogli da izaberu spektakularniji način i protivnika da napokon pokore planetu.

Koliko je pravde u tome što se Leo popeo na fudbalski Olimp, toliko je i nepravde što će njegovo najveće lično dostignuće zaseniti sve oko njega: Di Mariju, Martineza, Mekalistera, Romera, Skalonija, stručni štab... I njih od kojih ni Mesi nije veći.

Navijače!

Oni su Argentini dali više nego Dijego, Leo i svi fudbaleri u istoriji te reprezentacije. Posebnog su kova, odabranog soja. Oni najzagriženiji su mesec dana živeli, sanjali i patili u pustinji 30 kilometara od Dohe. Nisu imali pare za Hilton ili Šeraton... Pa ni za najobičniji apartman. Ma ni za kontejner u navijačkom selu! Ali su zato napravili svoju pustinjsku košnicu za 40 dolara dnevno i tamo doneli duh Mundijala kakav Katar nije mogao ni da smisli, ni da kupi. Tamo je svaku noć grmelo kao u Buenos Ajresu, odatle se ludačka energija prenosila i u grad, na stadione, tribine, pa na kraju sigurno negde i na igrače koji su imali podršku kakvu niko nije.

Zbog navijača Argentine i Maroka – ali pre svega ovih prvih – Svetsko prvenstvo u Kataru je ličilo na to što mu ime kaže. Jeste da ljudi uvek pamte taj poslednji utisak i pamtiće ovaj Mundijal po mitskom finalu, ali nije finale završeno samo onim penalom Montijela. Trajalo je još dugo...

Prvo nekih dva sata oko stadiona gde su Argentinci pucali od sreće, a onda i po raznim lokacijama na kojima su bili smešteni. I opet je epicentar bio famozna Barva al Džanub, izolovano pustinjsko naselje namenjeno jeftinoj radnoj snazi posle Mundijala. Tamo gde je najbliže dotaći običan život i svu njegovu iskrenu radost. Tamo gde se voli najstrastvenije i najiskrenije. Opet su ljudi hrlili iz drugih delova Dohe na periferiju da uživaju sa njima. Koliko su uživali u Mesiju, Di Mariji i ostalima, toliko im je bilo potrebno da to sve imaju sa kim da proslave.

A Argentinci u Barvi sve čekaju raširenih ruku, niko njima ne smeta, bitno je samo da si dobro raspoložen. Bio sam dva puta, treći put su me dočekali kao da sam njihov. I svakoga tako. “Evo ga ’Srbija’. Dobro veče, ja sam svetski šampion od večeras ako nisi znao. E sad, ponovi ko sam ja“, dočekuje me Gabrijel šalom i zagrljajima.

Svetski šampioni. Svi vi. Ovo je vaš turnir. Ako su Mesiju i saigračima bili potrebni penali, vama nisu, jer ste u navijanju i pokazanoj ljubavi prema svojoj reprezentaciji pobedili sve sa 3:0.

“Došao sam ovde 16. novembra. I mnogi od nas ovde su tu mesec i kusur dana. Ja znam zašto sam to uradio. Od početka sam verovao u ’Skalonetu’ i zato sam rezervisao sve do finala. Zato sam kupio svih sedam ulaznica. Baš ništa mi nije značio onaj poraz od Saudijaca. Znao sam da ova ekipa ima mentalitet da prođe sve. Nemamo više mnogo zvezda kao pre, ali ovo je tim“. 

Žurka počinje da se zagreva negde oko tri, pola četiri ujutro... Na licima im je slatki umor, možemo zasmisliti kakvo je to emotivno pražnjenje bilo na tribinama, ali odnekud imaju snage da i dalje pevaju bez prestanka.

Pesma “Mućaćos“ se peva koliko i sve druge zajedno. Mislim da su je u jednom intervalu pevali 40 minuta bez prestanka.

U okupljenoj masi odskače stariji čovek sa kojim se malo, malo pa neko fotografiše. Argentinci mi ga vrlo brzo objašnjavaju.

“To ti je Valter. Živa legenda. Ima 84 godine, ovo mu je 13. Mundijal na kojem je bio. Veruj mi da može da popije kao 20-godišnjaci“.  

Legenda među navijačima - Valter

Valter ne priča engleski, ali uspeo sam da mu izvučem koju reč uz pomoć prevodioca.

“Gledao sam evo sva tri svetska zlata Argentine i svako mi je posebno. Prvo jer se igralo kod nas, drugo zbog svega što je Maradona uradio i sad ovo kao kruna Mesijeve karijere, kaže legendarni Valter i dodaje nešto zanimljivo.

“Ali mogu nešto ovoj omladini da posavetujem. Najlepši momenat nije na stadionu. Nije ni kada se izađe sa njega i to veče kada se slavi. Najlepši momenat je sutradan kada si sam i kada u glavi slažeš samo najlepše utiske. Taj film koji složiš ti ostane za ceo život. Samo se smeškaš... Onda tek vidiš koliko je lepo. Meni je tako bilo oba puta. Ali izgleda da kod ovih ovde nema sutra...“

U pravu je starina. Ovo je dan bez kraja. Već se nazire zora, a pesma udara li udara. Sve jače i jače. Manje-više, pevaju već skoro 20 sati. Što na zagrevanju pred polazak, što u putu do stadiona i na njemu, što ispred stadiona posle finala... I na kraju ovo ovde.

Ne žele da prestanu. Može noć da prođe, može jutro da svane, ali njima ovaj dan nema kraja. Niti će ga ikad imati.

“Bio sam na najboljem finalu svih vremena i osvojili smo. Jaču uspomenu od ovoga ne mogu da imam. Pričaću deci, unucima gde sam bio i šta sam radio. I siguran sam ću se sećati celog ovog dana“, kaže Heri.

Bubanj udara, dlanovi grme, vijori se Maradonina zastava ali i Mesijeva.

“Kad bi samo znao koliko te volimo...“, piše na njoj.

Da li stvarno Leo Mesi ima predstavu šta znači ovim ljudima? Prošao je put od “otuđenog sina“ do omiljenog sina nacije. Iako su govorili da nikada neće prići Maradoni jer se distancirao od života i ljudi u Argentini, izgleda da se to promenilo poslednjih godina. A vidi se i po njemu. Nikad bezobrazniji i drskiji nije bio. Konačno je iz njega proključao Argentinac. Shvatio je da samo tako može, da mu ovo nisu dobri školarci iz La Masije, već gomila fudbalskih “baraba“ sa kojima se treba uklopiti, a oni će mu vratiti duplo više...

Nikad ga više saigrači i navijači nisu voleli kao ovo prvenstvo. To je očigledno.

“Sama sam došla. Pre svega zbog Mesija jer ga obožavam. Ovo mi je prvo veliko takmičenje na kojem sam bila i večeras sam prvi put ovde u Barvi. Nisam znala kako to može da izgleda dok nisam videla večeras“, kaže 25-godišnja Masi .

Uklopila se vrlo brzo, našla i “srodnu dušu“ među Gaučosima, pali su poljupci... Generalno je bilo mnogo poljubaca na sve strane u masi. Saživeli su se Argentinci i Argentinke ovde za mesec dana. Retko je tu neko nekoga znao pre Mundijala, a sada kada ih vidite reklo bi se da su rod rođeni ili da su odrasli zajedno. Jedan par napušta žurku oko šest ujutro. Ali ne da bi spavali već zato što spakovani koferi čekaju za aerodrom. Kreće opraštanje sa ostatkom ekipe i tu se vidi koliko je ovo mesto izrodilo novih prijateljstava i neraskidivih veza. Takvi zagrljaji, takve emocije... To ne može da se folira. Pala je i poneka suza.

Prijateljstva su sklopljena, ali će ih verovatno biti teško očuvati. Došli su sa raznih strana. Najviše ih je naravno iz Buenos Ajresa, ali ima ih i sa Novog Zelanda, iz Amerike, Australije, Španije... Svako će na svoju stranu danas, sutra, prekosutra... Ko zna kad opet i da li će se više ikad tako sakupiti i proslaviti.

Ali, ostaće im zauvek ova njihova noć koja se nikad nije završila i sutra koje nikad nije počelo. Taj 18. decembar za večnost i finale koje je nemoguće zaboraviti. Svima, a pogotovo njima koji su ga budni sanjali i doživeli ga na tribinama.

Kada jednog dana ostare kao Valter, setiće se kristalno jasno tih mesec dana u Barvi, roštilja na sušilici za veš, koktela u napola presečenim plastičnim dvolitarkama, pozajmljenih dukseva kad zahladi, pesme, gitare, poljubaca, prijatelja koji su ostali i onih koje su putevi odveli nekud daleko.

Bili jednom jedni Argentinci u pustinji...